Не подсмевајте ми сеЗбог моја два падежа.
И језика, којим
Вук није печатао
Своје књиге.
Не говорите ми,
Што јужније то тужније.
Јужносрбијанском дерту
Само је севдах раван.
Нисам са јужне пруге,
Ја сам Јужносрбијанац.
Нисам тиква без корена.
Потомак сам Николе Скобаљића,
Илије Стреље и Саве Дедобарца,
Косте Војиновића и бесмртника
Гвозденог пука.
Аве Јустина
И Боре Златиног.
Кућа ми је
Насред царског друма,
Којим иду сви силници.
Са крова њеног, често
Сукљао је пламен.
Поганише ми огњиште.
Мислили су
Да ће ми семе затрти,
Палећи и рушећи.
А само су пролазили,
Као што све пролзе,
Под капом божјом,
Кроз време и историју.
Ја непокоран, стојим
Као камен станац,
У инат свима.
Обделавам ово мало земље,
Што ме хлебом насушним
Милостива дарује.
Зна он да буде
Тврд и почесто горак,
Али је мој, мојим рукама
Сејан, пожњевен и умешен.
Обделавам и жену,
Верну моју љубу.
Што уз помоћ божју
Чељад ми дарује.
Каткад, гора бејаше ми дом,
Ледина тврда, постеља.
Небо ми покривач,
Извезен најлепшим везом,
Звездама далеким, треперавим.
Под њима сањам слободу,
Смишљам освету силнима.
Снови ми се обистине, вавијек.
Све прође, пропаде
У бездно времена.
Ја, Јужносрбијанац
Са два падежа,
Без Вуковог језика,
Са гуњем усред лета,
Погнут над земљом
И мотиком,
Не хајем за ваше подсмехе.
Говорим језиком мајке
Јужносрбијанке.
Не бендам цара ни ћесара,
Силне и моћне.
На своме сам,
Схватите већ једном.
Кад путник намерник
Дође на моја врата,
Питам га
Јеси ли гладан,
Јеси ли жедан?
Са она моја два падежа,
Разумемо се,
Јер говорим срцем.
И душом меком,
Јужносрбијанском.
Уморном од пута
Понудим своју постељу,
Чељад и ја
Легнемо на под.
Севапа божјег ради.
Обичаја и закона,
Наших, давних,
Јужносрбијанских.
Прадедовских.
