Textual description of firstImageUrl

Стеван Раичковић | КИША



Мислим о теби живој и осталој
И дозивам те: звездо у месу!
Ружо у мозгу! И тражим те у малој
Трави, у кругу сенке, у мравињаку, у лесу.

Гледам: киша заклапа углове по испруженом длану.
Руке су саме. Оне се шире. Руке расту.
Углови су већ оштри и дубе малу рану.
Насмеј се у даљини и пошљи то као ласту.

Треба бити природнији и рећи: ти си племенита,
Са срцем - као најплеменитији метал.
У њему сам слушао златна жита
И плави вал.

Треба бити нежнији од своје самоће
И чути сад, ту у слуху, једно удаљено сећање.
И онда благо схватити да смо остали воће
У једном сродном небу зањиханом у грање.

Киша је заклопила угао с једном осамом.
Руке су саме. Оне ћуте. Руке су мирне.
Нека ми брда кажу далеком тамом
Зашто су очи љубави у киши непрозирне?

Кишо без лишћа, без речи. Само: кишо!
Нека сунца све сузе у моме телу осуше.
Ја нисам у даљине без твога лика отишо:
Зашто га тихо кише у души бришу и руше?

Ја градим твоју косу у влатима од кише
И твоје добре очи - две капи округласте.
Твоје ме речи од кише полако уморише.
Руке су саме. И брда ћуте. Киша: расте.

Ту где је срце - једино је можда црвено.
Ово ћутање зове: звездо у месу!
Ако се јави сунце казаће траве: ено
Он је опет открива у кругу сенке. У лесу.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана