Textual description of firstImageUrl

Мика Антић | СВАШТА УМЕМ



1.
Свашта умем,
стварно умем,
само себе не разумем.

Ја чувао, људи, овце
тамо негде на крај света.
Мојој деци кајмак смета.
Лук им смета.
Све им смета.

Ја до школе пешачио
и по киши
и по снегу.
Моје кћери ко кнегиње,
ко да се у свили легу.

Ко да лебде. Као да се
у сновима само крећу:
стално траже,
троше,
носе...
Све што згрнем - све развуку.

Као да је новац лишће
које расте по дрвећу.
Ко да имам двесто глава.
Ко да имам тристо руку.

2.
Свашта умем,
стварно умем,
само себе не разумем.

Ја крчио с оцем шуму.
Још и сад ми шаке бриде.

Моме сину,
господину,
тешко да по млеко иде.
Тешко му да ђубре баци,
срамота га да га виде.

Кад му мати нешто режи,
мислим: женско,
па нек режи.

А он одмах купи ствари
и од куће у свет бежи.

Још ми жврља нека писма
опроштајна,
пуна бола.
Испаднемо пред њим криви
ми и школа.

Тражи новац,
кука,
моли,
нема чиме стан да плати.

А ја луда,
па га пустим
да се кући мирно врати.

3.
И све дивно,
дивно умем
само себе не разумем.

Све сам ово за њих стеко,
нико хвала није реко,
ко да морам да се зборам
и да леђа вечно кривим
због принчева и принцеза.

Ко да само за то живим.

А ја живим, јер се надам
да ме и сад негде чека
једна шума из детињства
и ведрица врућег млека.

И тишина испод брега.
И плав лепет птичјих крила.

И огромне жуте звезде
као што је моја била.

Ал путеви затрављени.
Над њима се магле топе...

Одавно су затрпане
моје босе дечје стопе.

Ишао сам и ја у свет.
Без режања.
Без бежања.

Ишао сам да одрастем.

Сад све могу.
Сад све умем.

Али шта ми то вреди,
кад сам себе не разумем.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана