Ко ноћ блага у звезданом сјају.
Све што има на свету красоте:
Светлог, тамног – њене очи дају,
Што дан блистав не може да има.
Ни зрак мање, нити више сама
Сену у валу црних јој витица
Ил' у складу локница, ил' прама
Што се спушта преко њеног лица.
Преко чела где чедне, спокојне
Мисли – свога места су достојне.
На том лицу које озарава
Срећни осмех вечите ведрине;
Где добротом сваког очарава
Мирни одсјај вечите врлине,
На томе се дивном лицу чита
Љубав – мира невина вечита.
•Превео Трифун Ђукић
