Ко светлошћу белом све да је засуто;
Снег шкрипи и пршти – бисерје расуто –
И мој дах се маглом ствара испред мене.
Све ћути. А горе, с небеских простора,
Кроз облаке месец са видика плава
Ту, на тлу, жалосну сенку оцртава –
Безобличне гране разломљена бора.
Као помисао жељна смрти саме,
Опаши ме, цичо, ледом ове таме,
Да ми следи и страх немира и наде.
Бродоломник ноћас само небо тиче
Са валова ових и у ноћи виче:
– Шта л' мртви у својим гробовима раде?
