На станици Николајевске железнице срела се два пријатеља: један дебео, други мршав. Дебели тек што беше ручао у станичном ресторану, и његове масне усне руменеле су се као зреле вишње. Мирисао је на херес и fler d’oranž. А мршави тек што беше изашао из вагона – сав претрпан коферима, завежљајима и картонским кутијама. Мирисао је на шунку и црну кафу. Иза леђа му је вирила мршава жена дугачке браде – његова супруга, и високи гимназист жмиркавог ока – његов син.
– Порфирије! – викну дебели кад угледа мршавог. – Ама јеси ли ти то? Драги мој!
Откад се, човече, нисмо видели!
– Господе! – зачуди се мршави. – Миша! Друже мој! Откуд ти?
Пријатељи се трипут пољубише и погледаше један другог очима пуним суза. Обојица су били пријатно изненађени.
– Драги мој! – поче мршави после пољубаца. – Ко би се томе надао! Е баш си ме изненадио! Дај да те погледам лепо! Леп си као што си и пре био! Исти онај кицош имиришљавко! Ах, боже мој! Па како си! Јеси ли богат? Јеси ли се оженио? Ја сам већ ожењен, као што видиш... Ово је моја жена. Лујза, рођена Ванценбах... лутеранка... А ово ми је син, Натанаило, ђак трећег разреда. Ово је, Натања, мој друг из детињстава! Заједно смо учили гимназију.
Натанаило мало промисли па скиде капу.
– Гимназију смо заједно учили! – настави мршави. – Сећаш се како су те задиркивали? Звали су те Херострат зато што си ђачку књижицу прогорео цигаретом, а мене Ефијалт, што сам волео да сплеткарим. Хо... хо. Шта ћеш, деца! Не бој се, Натања! Приђи му ближе... А ово је моја жена, рођена Ванценбах... лутеранка.
Натанаило мало промисли па се сакри иза очевих леђа.
– Па како ми живиш, пријатељу? – запита дебели, усхићено гледајући друга. – Где служиш, докле си догурао?
– Служим, драги мој! Већ две године сам у осмој групи и имам орден „Сатнислава“. Плата слаба... али шта се може. Жена даје часове музике, а ја у слободно време правим табакере од дрвета. Одличне табакере! По рубљу комад продајем. Ако неко узме десет и више, њему, наравно и јевтиније. Живи се некако. Служио сам, знаш, у министраству, а сад сам овамо премештен за шефа одсека у истом одељењу... Овде ћу служити. А како ти? Можда си већ и државни саветник? А?
– Не, драги мој, терај још више – рече дебели – ја сам догурао већ до тајног... Две звезде имам.
Мршави наједном пребледе, скамени се, али му се лице брзо искриви у широк осмех, изгледало је да му из лица и очију врцају искре. Он се згрчи, погури, смањи се. Његови кофери, завежљаји и кутије се такође згрчише... Дугачка женина брада још више се издужи. Натанаило стаде „мирно“ и закопча дугмад свог шињела...
– Ја, ваше превасходство... Врло ми је драго! Друг, може се рећи, из детињства, и наједном постали таква величина! Хи– хи– хи...
– Та окани се! – намршти се дебели. – Чему тај тон? Нас двојица смо другови из детињстава... и чему титулисање!– Али, забога... Шта ви то... – поче се кикотати мршави, и још се више згрчи... Милостива пажња вашег превасходства... као нека животворна вода... Ево, ово је, ваше превасходство, мој син Натанаило... жена Лујза, лутеранка, донекле...
Дебели хтеде нешто да одговори, да опонира, али на лицу мршавог било је толико страхопоштовања, сладуњавости и понизности да се тајном саветнику смучи... Он окрену главу од мршавог и пружи му руку.
Мршави стеже три прста, поклони се до појаса и закикота се као Кинез: „Хи– хи– хи“. Жена се насмеши. Натанаило изведе реверанс и испусти капу. Све троје су били пријатно запрепашћени.
Превео Дејан Михаиловић