slike pesnika

Бора Станковић – БИЉАРИЦА

  Лале, лале! –   чуло би се како она сваке суботе виче испред капија по улицама. –  Биље, травке, лале! –  и нуди жене кад се ове искупе око ње растварајући им своје завежљаје, бошче пуне трава, корења, биља.
Мала, згрчена. А сва у крпама и дроњцима. Са исушеним, скупљеним ногама, те не може да иде, већ се вуче. Лице јој ситно, старо и пуно неких белих, великих маља. Уста јој и вилице све обрасле у тим маљама као у некој бради. Само јој очи крупне, беле. Онако увијена у крпама, нарочито око главе те јој се лице готово не види, са тим својим завежљајима и торбама, као неко клупче вуче се и пузи по улицама, једнако вичући и нудећи биље, траве.
  Лалê, лалê! Биље, травке, лалê!
Живи тамо, горе, више Маркова Калета, међу папратом и здравцем једнако чекајући да нађе „расковник“... А то је, веле, травка којом се отварају сви затвори, нарочито где је благо, злато затворено. И ко њу има, бива богат, много богат. Пред њом се све отвара. Паре закопане у земљи, лале –  сестро! Саме оне из земље излазе чим се расковником дотакне место где су биле закопане... Том травком се има све што душа зажели, човек помисли... Али њу је тешко наћи. Једва се за по неког памти да је тај „расковник“ нашао, имао га. И зато је после много богат био. Њега само жељка налази и чува под језиком. И у извесно доба –  а и то се доба не зна, мисли се да обично лети, при великим врућинама, ако га једанпут у години испусти. Но она га опет, брзо, у трен, узима и даље држи под језиком да га не би нико нашао... И због тога људи никад не могу да наиђу на „расковник“, нити га имају. И зато и нису тако богати, срећни.
А она је хтела да буде богата. Да и она, као све, прве, најбогатије девојке у њеном селу, пође на сабор. У волујским колима, покривеним лепим ћилимом, а она у колима, око ње, умешене пите, банице, она обучена у новој, везеној фути, с парама на прсима... Па тако шарено, лепо, да оде на сабор, па да тамо игра, игра... Па чак, као што се сад ради, да купи кишобран и да га у колу отвори. И, да држећи га отворена више главе, игра а „паре“ да јој звецкају на прсима, везена фута око ње да се шири и крши, а високе, на „копче“ ципеле да јој шкрипе.
То је она хтела. Зато је побегла из села где је служила и дошла у Кале да тражи „расковник“.

               

  А мори! –   питају је жене. –   Зар те није страх што си сама и то тамо у Кале, у гору? И то још ноћу сама?! А знаш –   вуци, па ајдуци, сељаци... Убиће те.
  Не, –   брани се она. –   Нико ме не дира. А ноћу ја и не спавам. Седим тако и гледам овамо, к вама, у град... –   А да знате –   почне као да им неку радосну вест саопштава. –  Како вам град тада дође мали, мали; само се црни. Гледам, па иако је ноћ, све видим.
 Па шта радиш тамо сама целе ноћи? –   плаше се оне од ње.
 Ништа –  продужава. –  Не ли тада берем биље? У глухо доба, кад гора, вода, све се смири... Кад трава око мене почне да расте и камење по гори да пуца, а тад се биље, у то, глухо доба, оно види... тад оно од Бога пада.
 Па како га ти познајеш и видиш ноћу?...
 Видим си. Замирише, па га осетим и идем да га узберем. Али оно се крије. И свакоме се не дâ да га види. Све по мртвичким местима расте. Тешко је да се биле види, нађе и узбере. –  И да би их уверила, како је заиста тешко, разгће и показује им своја изгребена, крвава колена којима се вукла и пентарала по гори, стенама, урвинама, берући те лековите траве, биле.
 Па што се, мори, мучиш, што не сиђеш овамо, у град. –  Грозе се жене кад виде та њена изгребена, крвава колена.
 А, –  одбија их, –  још нисам расковник нашла. А кад га нађем, –  уверава их –  тад ћу да дођем код вас... да си и ја купим кућу, земљу, стоку... да сам и ја као ви... А дотле, нећу... Ја и сад не бих дошла, него хлебац ми нестаде... Не бих дошла. Не смем жељарник да оставим... Ко зна шта је тамо сад?
И, при помисли да је можда од толико жељакâ које она из целе горе купи и меће у ограду од камења а у којој огради, жељарнику, и она сама спава; да је можда која од тих жељака баш сада, док је она овде, испустила расковник, а ње нема тамо да види, узме га од жељке... При тој помисли одмах престаје да проси, да нуди биље и брзо, уплашено почне да скупља и савија торбе, завежљаје, и заједно с хлебом што су јој до тад дали, одјури, управо одгегуца опет тамо, горе, у планину, код жељкарника да пази и тражи расковник...
И тај јој расковник дошао главе.
После неколико година дрвари је нашли у тој огради од камења, њеном жељкарнику, мртву, згрчену. Жељке пробиле се кроз ограду и одмилеле у гору а она остала ту и била већ почела да се распада кад су је нашли мртву.

slike pesnika

Стеван П. Бешевић | СТАРИ И НОВИ

Нека се зна, а ово знати треба:
Ма који био правац ваших стаза,
Пустињи бола, без цветних оаза.
Ил' радостима и земље и неба,
У срцу му је почетак и крај:
Сви наши снови ту примају сјај…

А песници су ти што своје снове
На срцу преду из небесних жица,
И нема песме ни „старе“ ни „нове“,
Већ само добрих или лоших птица.
Дели л' нас штогод – вас, „младе“, и нас,
То није старост, него – звук и глас…

Но, ни то нису недодирне међе
Лепота има заједничко име,
Ако су ткани из божанске пређе
„Стари“ и „нови“ стихови и риме;
Ако у њима сја Лепоте драж:
Ако су присни; ако нису лаж…

И само ту, и само ту се крије
Тајна Лепоте, о, љубимци Муза!
А свеједно је да ли песму вије
Радост, ил' туга у данима суза…
Само је срце њен извор и друг:
У њему само њен вечни је круг…

(Из збирке Са старих жица, СКЗ, 1931)
slike pesnika

Алекса Шантић – ПРЕД МОДЕЛОМ

 aleksa-santic-pred-modelom
Хоћу ли тебе својим скромним кистом,
О дивна жено, насликати моћи?
Кô жедна биљка што мре у самоћи,
За тобом и ја гинем жеђу истом.

За усне твоје мени сада треба
Крв зоре ране н пламен рубина,
За лице пјена са морских ширина,
За очи сунца и плавога неба.

Ал' залуд подвиг, залуд свака боја,
Не зна те рука насликати моја, —
Ја дршћем, ево, пред љепотам' твојим...

Дршћем и горим кô жар сред огњишта,
И бацам кисто, јер не видим ништа —
Овако близу кад пред сунцем стојим.

1907.

slike pesnika

Еуђенио Монтале – СИПИНЕ КОСТИ

Не ишти од нас реч што са свих страна
руби нам душу безличну и словом је јаре
исказује, реч што сија попут шафрана
загубљеног усред прашњаве пустаре.

О човече, ти што одлазиш, сигуран,
пријатељ другима, а и себи чак,
не лечи твоја сенка, коју илинштак
пише по зиду с ког је малтер одран!

Не ишти од нас кључ да отвориш васељену,
већ понеки слог, чворноват и сув, налик дрену.
Једино што ти данас казати можемо
јесте оно што нисмо, оно што нећемо.

• Препевао Милан Комненић
slike pesnika

Марина Цветајева – НОЋНА МЕСТА

Најтамније од ноћних
Места: мост. Устима у уста!
Зар ћемо свој крст
Носити на места ружна и пуста.

Тамо: у увесељавајућу плиму плина
У очима, у плину… У Содому где све се плаћа?
На постељу, где толико нас има.
На постељу, где нисмо само пар.

Ни ми, ни ико…Гаси се светиљка.
Савест ће уснути – можда!
(Од свих места ноћних је најсигурнија
– Смрт!) Од плаћених тескоба
Ноћних – блажа је вода!
Вода – глатка, без неравнине!
Волети – о, какав хир и беда!
Онамо – пут хладне модрине!

Да нам је да у вери века
Устанемо! Руке склопимо!
(Телу је лака река,
И боље да спавамо – но да живимо!)

Љубав: грозница уз хрбат голи!
Љубав: усијања бела!
Вода – свршетке воли.
Река –воли тела.
Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта