slike pesnika

Ана Митић Стошић | ЗАКЛЕТВА

Грлим лептирицу додиром празним
Из очију ми капље близине жеља
Као уплашен миш шћућурен у мислима
Грицкам старе књиге на препуној полици

А тражим у мраку њено око бистро
Као угашена светиљка стојим на улици
И чекам, чекам да саграде путе
Пречицу да нађем до незнаног места

Сав да се сакријем под њене скуте
И илузијом створим миловања проста
Док душа ће вечно бити жељна госта

Њено име на уснама као молитва
И шта ми после сна овог јутра оста
Наше топле риме као војна заклетва
slike pesnika

Ана Митић Стошић | ИЗГУБЉЕНОЈ

Неће ти бити верна ни у сновима
Прељубница стара оком упртим у Њега
Грлиће све пролазнике пустим пољима
А ипак, остаће жељна свега

Као стара куја завијаће у ноћима
Бесано ће јој пролазити дани
Испред себе ништа неће имати у очима
Чекајући дан кад ће јој доћи незнани

Миловаће нежно свиленим додорима
Носиће мирисе било чије коже
Остаће на прагу куће лежећи сатима
Урадиће све што се урадити не може

Никада неће признати зашто завија
Млитаво тело може узети свако
Заувек ће у речи истину да увија
И никада са њом неће бити лако

А ти, баш ти незнани странче
Као срећни проналазач привиј је уз себе
Дођи јој као награда недосањани санче
Јер она је рођена једино  за тебе
slike pesnika

Момчило Настасијевић – ПОЗНОЈ

Чајала, ведра ти пут,
прозрем, болело.
Прости за бол.

И додир покајни мој
светињу те прокази.
Небожан, позна,
по мрља греха остане.
Прости за грех.

Ни зрна винограда
теби за лек.
Туђе испиле усне твоје вино.
За гутљај по локва блуда.
Прости за блуд.

Знам, на истини је ово,
и плеле би се у венац душе.
Ал’ гњилу моју,
ево, расточила пут.

Из три што зададох ране,
прозрем, већ лопиш у мир.
дај да за капљом тебе
жеђа ме без утола на веки,
за бол, за грех, за блуд.
slike pesnika

Владислав Петковић Дис – ТАМНИЦА

То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом, што несвесно сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја.

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу ко ах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал бегају звезде; остављају боје
Места и даљине визију јаве:
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал' бегају звезде, остављају боје.

При бежању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бежању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим.
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи,
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
Ко једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.

И очију, што их види моја снага,
Очију, што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију, што их види моја снага.
slike pesnika

Добрица Ерић – СКЛОПЉЕНО НЕБО

Још негде на дну чека нека ишчезла река
платно што се беласа на мутним бистрицима
Кроз мутну лобању неба цеди се та далека
вода која се враћа извору и пиљцима.

Ду̀га је једини мост изнад овог понора
изнад безубих уста, између цврчка и мрава
Кад год ми твој лик растера облаке са прозора
таваница над мојим узглављем прокишњава.

Склапа се зрело небо око нас као шкољка
са опном несанице... и невидљиви ловци
на бисер – наша срца мере и пребирају.

И док се преда мном рачва путања калипољска
светле у сенци липе где пиште млади копци
очи које се кротко приближише смирају.
Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта