slike pesnika

Франческо Петрарка ‎ | СОНЕТ IV

Што се више приближује мета,
Дан када се разрешимо земног јада –
И брзи бол времена – боле зада –
Све видније таштине су овог света.

Себи кажем: раставља нас судба клета!
О, љубави не зборимо више сада.
Зло живота кô снег дође и отпада.
Ми ћемо се осободит свих терета.

И мир ту је: јер ни наде бити неће –
Наде која све нас вара тако вечно:
Душу, осмех, сузе – све што живот креће!

Ми видимо да је често залуд мука
Да лечимо оно што је неизлечно
И да залуд уздише се, залуд кука!
slike pesnika

Тин Ујевић | САМО ЈЕ САН СТВАРНОСТ

Само је сан стварност
Ту нема ни јучер, ни данас, ни сутра…
Преостаје само нада и очекивање.

Збивања су у машти, а мисли су снови о сновима.
Повијест је низ халуцинација, човјечанство живи у опсјенама,
а погиба са лажи на уснама.

Када умрем, хтио бих да моје име припадне не једној улици ни некој звијезди,
но радије једној лијепој, великој, миришљавој ружи.
За мном да заплачу Марије, али само лијепе
и да се скупе есенције пролију у љубавно изгарање над ломачом тијела.
Да смрт моја не дошавши прерано ни прекасно буде мотив за дубљу,
свечану музику енергије која прочишћује.
Јер патња мора да је заслужила једну вјечиту љепоту.
И све ове ријечи једном насумце бачене у вјетар, да се врате други пут,
с дубљим сталнијим звуком и чишћим значењем,
да се догоди сазнање прољећа.
slike pesnika

Пабло Неруда – XIV БАЛАДА

Играш се сваког дана светлошћу свемира.
Посетитељко нежна, стижеш у цвету и води.
Више си него та бела глава коју стежем
рукама, попут грозда, сваког дана.

Никоме ниси слична откако те волим.
Допусти да те прострем између жутих венаца.   
Ко пише твоје име словима од дима између јужних звезда?       
Ах, пусти ме да се сетим каква си била тада             
када још ниси постојала.

Одједном ветар урла и удара о мој затворен прозор.
Небо је мрежа скамењена од сеновитих риба.
Овде замиру сви ветрови, сви.
И свлачи се киша.
Птице бежећи пролазе.
Ветар. Ветар.
Могу се борити само против људске снаге.
Невреме скупља тамно лишће
и одвезује све барке везане ноћас о небо.

Ти си овде. Ах, ти не бежиш.
Одговараћеш ми све до последњег крика.
Привини се уза ме, као да се плашиш.
Ипак ти понекад чудна сенка дира очи.

Сада и сада, малена, доносиш ми козју крв
и груди су ти мирисне као и она.

Док тужан ветар јури убијајући лептире
љубим те и моја радост гризе ти уста од шљиве.
Мора да те је болело да се на ме привикнеш,
на душу ми дивљу и самотну, на име од кога сви беже.
Толико смо пута видели звезду како гори
љубећи нам очи
и сумрак што се над нама губи у лепези што се врти.

Милујући те кишиле су на те моје речи.
Одавно волех твоје тело од осунчаног седефа.
Чак верујем да си владарица свемира.
Донијећу ти лапагерије, радосно цвеће с планина,
тамне лешнике и шумске цегере пољубаца.

Хтиео бих с тобом учинити
што и пролеће чини с трешњама.
slike pesnika

Момо Капор – 29. XI 1972.

Двадесет и осмог у подне, пробијајући се кроз припите чиновнике пуштене два сата раније с посла, он ће се изненада сетити тек помужeног млека.
Возиће три сата кроз слеђену равницу, све док не избледи брбљање локалног диск-џокеја. Његов ће син казати: "Гле, како је висока трава!" а он ће казати: "То је кукуруз, кретену један!" и још ће казати: "Научићеш ти мени шта је кукуруз или не био ја – ја!" а жена ће казати са стражњег седишта: "Остави дете на миру, откуд да дете зна шта је кукуруз?" и још ће казати: "Преморен си, изгубио си сасвим живце!" а он ће возити и возити, следећи непрестано неку само њему видљиву линију, све ће брже и брже возити, као коњ који осећа да се приближава појилу.
Утераће аутомобил у двориште кроз шкрипаве вратнице које су одавно заборавиле испрезање коњске запреге. Из шталe ће изаћи неудата сестра и казаће: "Види ме каква сам, што ниси јавиjо?" и казаће још његовој жени: "Опрости, не могу да ти дам руку, полагала сам кравама, јој, види ме каква сам!" а жена ћe казати: "Ма, ништа, ништа, само ви радите!" и пољубиће хладан новембарски ваздух изнад десног сестриног рамена, јер не воли да се љуби у лице. Сестра ће више него икада личити на њега кад мрзи себе, док их буде уводила у кућу у којој се ложи једино у кухињи.
Видеће свог оца огрнутог избледелим официрским шињелом, оним истим у коме се демобилисао 1947. Отац ће седети за столом и гледати у зид, а мајка ће клечати крај лименог шпорета, гурајући кроз тесан отвор чутке од кукуруза. Отац ће казати: "Што нијеси јавијо?" а мајка ћe казати да је баш гледала кроз прозор, кад стиже неки ауто: "Чији ли је, оће ли бити твој, неће; а, богами, нијесмо се надали!"
– Малом се пишки... – казаће његова жена.
Онда ће пити веома слатку кафу. Кафа ће бити слатка због тога да гости не помисле како се штеди на шећеру.
Онда ће се сетити да није ништа донео кући.
Онда ће неудата сестра стајати покрај лименог шпорета, а свима у кухињи ће бити јасно да се жртвовала, да је престарела за удају, да је одвајала од уста, да је волела децу и да је остала покрај ова два гроба, а када свима постане то сасвим јасно, сестра ће се заплакати и изићи из кухиње.
Онда ће и он изићи да види двориште, и спазиће нов бицикл. Ставиће сина иза себе и извешће се на утабану стазу испред куће. Сетиће се да му је бицикл остао једина неостварена жеља. Остао је заувек гладан бицикла. И сад, док се вози поред колонистичких кућа Радојевића, Милошевића, Војиновића, Милића, Ћатовића, Мучалица, Божовића, Пејовића. Петковића, Лончара, Чарапића и  Бањаца, у ушима ће му одзвањати реченица његове младости: "Дај један круг!" Видеће осамљенe  салаше у даљини, видеће зеца у трку, видеће задружни дом из чијег крова ђикља трава. Вратиће бицикл тамо где га је нашао, па ће ручати чорбу ("Што ниси јавијо, заклали би пиле!"), док се око његовог аутомобила у дворишту буду окупљале гуске. И, одједанпут, изгледаће му као да никуда није ни одлазио. Глупе ли куће. помислиће док будe сам себе гледао у оном стану од картона што подрхтава када испод њега протутњи аутобус ЗЗ, у оном тамо граду, где се плаћају спавање, вода, ваздух, топлота и асфалт испод кола. Тамо где се плаћа чак и цвеће. Поново му јe под стопалима тврдо набијена земља зарађена на пушку, кров изнад главе и лавеж паса напољу. Нестаје му филтер-цигарета и он завија очеву шкију у тоалет-папир марке "Голуб", а затим гледа у ватру.
Ватра. Једноставног ли грејања! Најзад може да дише, јер то више није оно проклето цeнтрално грејањe које суши грло и корен косе, ни киселкаста топлота плинских пећи, ни вечито зујање АЕГ-система, на коме човек не може огрејати ни дланове ни душу, ни љубичасти пламен из пакла пећи на нафту, ни цицијашка топлота лондонских пећи на пени, то није отровни дах гвоздених наказа из студентског дома "14. децембар" код железничкe станицe, кад се будио посут хладним пепелом угља – то је ватра.
Спаваће у хладној соби испод огледала за које је затакнуто пауново перо. У зору, испод топле перине, осетиће да га неко гледа. Видећe да су то фотографије; по десетак, дванаестак фотографија у сваком раму, испод стакла упљуваног мувама. Видеће најпрe сeбe на матурској слици: висока таласава фризура и дрзак поглед, лептир-машна (цео разред сликао се са једном лептир-машном посуђеном од фотографа), а затим "Поздрав из ЈНА, Пула 1960" и "Много поздрава из Венеције 1964". Видеће свог оца и мајку, повећане и ретуширане, мајци су обојили уста црвено, а оцу розете одликовања, између њих стоје он, ошишан до главе, сестра са јабуком у руци, и три брата којих се не сећа, сва тројица са белегом смрти на челу, а даље, лево: три уоквирeнe споменицe "Ваш син пао је јуначком смрћу. ФНРЈ захваљујe..." и обојена разгледница Вука Караџића, још и његова диплома за прво место у јесењем крос-контрију 1952. и фотографија дјeда и бабе у народним ношњама, он седи, она стоји са положеном руком на његову рамену и са неверицом гледа неку белосветску протуву покривену црном марамом по глави: "Пази, птица!" У кући нема никога, сви су се некуд разишли, сви сем оца који пуши и даљe гледа у онај зид.
Враћаће се закрченим друмом у дугој колони повратника што су по ко зна који пут поново пронашли своја презимена.
slike pesnika

Даница Марковић – СПОМЕН

Као зорин зрак међу завесама
Кутовима тамним душе ми умори
Плане сјајни зрак великих осама
Лепотом туге благе и прекорне.

Ко рана звона побожно звоњење,
Кроз понор глухи срца ми увелог
Одјекне моћно бола преболелог
Велико, чисто, свето обновљење.

И у том складу светлости и звука
Преживим скалу свих одушевљења
Велика сна некадашњих бдења
У визијама победнога гука.

Потом спомен тај  свештених осама
Мојих светлости, и звук култ и лепота 
Склапам међ' тужне стране мог живота
Ко увели цвет у књигу песама.

1920.

(Стихови објављени у часопису "Мисао" ● Књига IV ● свеска 2 и 4)

Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта