slike pesnika

Љиљана Ковачић

Љиљана Ковачић
Рођена је 1963. годоне у Земуну. Најлепше успомене вежу је за период 1986-1992, када је била лаборант за физику у XI и I београдској гимназији. Као оснивач и први секретар независног Синдиката просветних радника Србије, удаљена је са посла и свој ангажман наставила у листу Наша Борба, од првог до последњег броја. Од оснивања Академије уметности у Београду ради као пословни секретар. Од 1998. године члан је редакције биографских лексикона Весол аутора Милене Милановић, секретар је и сарадник на пројекту Српски писци у расејању 1914-2014 и координатор сарадње са удружењима српских писаца у дијаспори.
Прву збирку песама Ни име нема овај сан (2018), рецензент Александар Гаталица. Заступљена је у зборнику поезије Његошев вијенац (2018).
Живи у Земуну.
slike pesnika

Божидар Ковачевић – МОЈ КРАЈ

Тамо где древна лавра Студеница
векова седам чува свето тело
к небу вечно шуми Радочело
пуно мраморја, борја, испосница.

Под њиме лежи Врх, малено село,
где живе људи озбиљнога лица,
не силазећи са својих литица,
суровом небу подижући чело.

Да стигнеш до нас, треба ти дан хода.
Овде још људи једу хлеб од ражи,
ал' зато живе мирно и без лажи.
У брда је село мога рода.

slike pesnika

Божидар Ковачевић – МОЈЕ ПЛЕМЕ

За племе моје питаш? Нисмо знатни;
ма да је цео мој род ратовао
и многи од њих на бојишту пао,
не спомињу нас извештаји ратни.

Не бележе нас ни спискови платни...
Столећима је мој род крш оро
и поповао или кметовао...
Као што видиш, ништа нисмо знатни,

ал' када пођеш на оне бачије,
запитај успут дете макар чије
Ковачевића да ти каже куће,

и кад се попнеш отри чело знојно
па ступи у мој стари дом спокојно:
изнеће сира и погаче вруће...
slike pesnika

Весна Парун – ЗАВЈЕТ

Ако ми срце не престигне птице,
ако ми очи буду сиромаси,
ако ми руке буду удовице
које присуство љубави не краси,

И ако ноћу не чезнем у снима
и ако дању не жудим на јави
и ако венем у мочварним днима
и у тјесноћи душа ми борави,

И ако уље налијевам у свијећу
уходи тамно да помогнем дјело
у кривом ако вјерујем умијећу
и лажи своје позајмљујем чело,

Нека ми јутро на праг не стизава
нека ме земља из милости брише.
И ако живим кô јалова трава
нека ме сунце и не грије више.
Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта