slike pesnika

Рјуносуке Акутагава | БЕСМРТНИК

Господо,
Ја сам сада у Осаки и зато ћу вам испричати о ономе што се десило у овом граду.
Некада давно дошао је један човек у Осаку у потрази за послом. Не знам како му је било право име. Он је једноставно хтео да буде слуга, па су га просто звали Гонсуке.
Гонсуке је кроз улазну завесу ушао у радњу за запошљавање и обратио се управнику, који је држао муштиклу у устима:
„Господине управниче, желео бих да постанем бесмртник и зато вас молим да ме упутите тамо где бих то могао да научим.” 
Управник је зинуо од чуда и неко време није проговорио ни речи.
„Господине управниче, да ли ме чујете? Ја бих желео да постанем бесмртник, па вас зато молим да ме упутите тамо где бих могао да научим све о томе.”
„Стварно ми је жао, али...”
Управник је тек тада наставио да пућка на своју муштиклу.
„Још нико није дошао код нас и тражио да буде бесмртник. Молим вас, идите негде другде.”
Незадовољан овим одговором, Гонсуке се примакао на коленима својих зелених панталона и почео да објашњава:
„Мора да је нека грешка. Шта ли оно пише на завеси на улазу у радњу? Зар не пише да људима налазите сваки посао? Пошто сваки значи било који, онда ви морате да ми нађете посао. Или сте можда исписали лаж на завеси ваше радње?”
Па, ако је тако, некако је и разумљиво што је Гонсуке био љут.
„Не, оно што пише на завеси није лаж. Ако већ инсистирате на послу на ком ћете постати бесмртник, онда дођите сутра поново. Ми ћемо га потражити у току данашњег дана.”
У сваком случају, управник је прихватио Гонсукеову молбу само да би избегао неугодну ситуацију. Наравно, нико није знао где се може изучити занат којим би се постао бесмртник. Тако се он за сада решио Гонсукеа, па је брже-боље отишао до лекара који је живео у суседству, испричао му о свему овоме и забринуто га упитао:
„Шта мислите, господине докторе, где да се човек запосли како би најбоље научио да постане бесмртник?”
Лекар је, очигледно, био затечен. Неко време је само седео прекрштених руку и зурио у бор у врту. Међутим, чувши управникову причу о Гонсукеу, лекарева лукава жена, чији је надимак био Стара Лија, одмах упаде у реч:
„Пошаљите га овамо. Нека дође код мене и ја ћу за две-три године од њега направити бесмртника.” 
„Стварно? Драго ми је да то чујем. Најлепше вас молим да то и учините. Мени се увек чинило да бесмртници и лекари имају много тога заједничког.”
Не знајући шта се ту спрема, управник се смемо наклонио неколико пута, а онда се вратио кући, ван себе од среће.
Киселога лица, лекар је погледом испратио управника, па се онда окренуо према својој жени и љутито је изгрдио:
„Зашто си испричала све те глупости? Шта ћемо ако се тај сељак буде бунио што га нисмо научили бесмртничким чаролијама премда је код нас провео више година?”
Међутим, уместо да призна да је погрешила, жена се презриво насмејала и узвратила, ућуткујући мужа:
„Хајде, ћути. У овим тешким временима наивчина као ти не може ни да се прехрани.”
Наредног дана припрости Гонсуке дође са управником, као што су се и договорили. Иако је данас Гонсуке обукао свечане хаљине са породичним грбом јер се први пут сретао са бсвојим газдом, ипак се уопште није разликовао од било ког драгог сељака. Вероватно је таква његова појава лекара била неочекивана: као да гледа некакву дивљу звер омамљивога мириса доведену из Индије, испитивачки је посматрао Гонсукеово лице и сумњичаво га упитао:
„Чујем да ти је жеља да постанеш бесмртник. Зашто то желиш?”
„Без неког посебног разлога. Једном сам видео замак у Осаки и помислио сам да ће чак и тако славан човек какав је Тојотоми Хидејоши, нажалост, једном умрети. Тада сам схватио да је човеков живот пролазан, ма како да је успешан и испуњен.”
„Вољан си да радиш било шта да би постао бесмртник?” не оклевајући прозбори лекарева лукава жена.
„Да, радио бих било шта, само да постанем бесмртник.”
„Онда, почев од данашњег дана, пуних двадесет година буди слуга овде код нас. Ако тако урадиш, по истеку тих двадесет година, открићу ти чаролије које ће те учинити бесмртником.”
„Хоћете ли? Велико вам хвала.”
„Заузврат, ти ћеш двадесет година радити овде без икакве наднице.”
„Добро, добро, пристајем.”
И тако је Гонсуке двадесет година служио у кући тог лекара. Вади воду из бунара. Цепа дрва. Кува пиринач. Риба под. И не само то, када доктор обилази своје пацијенте, он му чак носи торбу са лековима. И поред свега тога, никада ни једном речју не тражи ни паре као надницу за свој рад. Можете тражити по читавом Јапану, али нигде нећете наћи тако корисног слугу.
А када је коначно прошло двадесет година, Гонсуке је опет, као када је први пут дошао, обукао свечане хаљине са породичним грбом и изашао пред своје газде. Онда је учтиво захвалио на бризи током своје двадесетогодишње службе.
„Па, желео бих да ми данас покажете чаролије које ће ме учинити вечно младим бесмртником, као што сте ми давно обећали.”
Лекар је био збуњен овим Гонсукеовим речима. Радио је чак двадесет година без икакве наднице и како би уопште могли сада, после толико времена, да му саопште да не знају те чаролије? Зато лекару није преостало ништа друго него да скрене поглед у страну и одговори следеће:
„Моја жена је та која зна чаролије које ће те учинити бесмртником, па ће ти их она и показати.”
Жена је била сасвим прибрана.
„Ја ћу ти показати чаролије, али ти мораш да урадиш све онако како ти ја кажем, ма како то било тешко. Ако тако не учиниш, не само да нећеш постати бесмртник, већ ћеш и наредних двадесет година бити мој слуга без икакве наднице. А ако и то не будеш хтео, убрзо ће те стићи казна и ти ћеш умрети.”
„Добро. Гледаћу да урадим све како треба, ма како то тешко било.” Задовољно се смешкајући, Гонсуке је чекао женину заповест. „Попни се сада на онај бор у врту.”
Жена му тако заповеди. Она, наравно, уопште није знала чаролије, па је вероватно мислила да ће он, ако му зада нешто тако тешко што не би могао учинити, остати још двадесет година код њих да служи без наднице. Међутим, чим је чуо њене речи, Гонсуке се одмах попео на бор у врту.
„Још више. Попни се још више.”
Она је мирно стајала на ивици трема и гледала горе у Гонсукеа на бору. Његове свечане хаљине са породичним грбом већ су лепршале на самом врху тог великог бора у врту.
„Сада пусти десну руку.”
Држећи се левом руком чврсто за дебелу грану бора, Гонсуке је полако пустио десну руку.
„Сада слободно пусти и леву руку.”
„Чекај! Чекај! Ако пусти и леву руку, тај сељак ће пасти. Доле има и камења, па ће сигурно страдати.”
И лекар је сада изашао на трем, забринутог лица.
„То није твој проблем. Ја ћу се за то побринути. Хајде, пусти леву руку!”
И пре него што је она стигла то да изговори, Гонсуке је одлучно пустио и леву руку. Знате већ и сами да је немогуће попети се на дрво и бити горе, не држати се ни једном руком а не пасти. Док дланом о длан Гонсукеово тело, његове свечане хаљине са грбом, одвојише се од крошње бора. Одвојише се, али не падоше, већ се зачудо, попут какве марионете, на тренутак зауставише на подневном небу.
„Много вам хвала. Захваљујући вама ја сам стварно постао прави бесмртник.”
Гонсуке се учтиво наклонио те почео мирно да корача небеским плаветнилом, пењући се све више, међу далеке облаке.
Нико не зна шта је било са лекаром и његовом женом. Само је бор из лекаревог врта постојао још много година. Кажу да је онај богати трговац, Јодоја Тацугоро, наредио да му то велико дрво, које четири човека не могу обухватити када споје руке, преместе у његову башту да би могао да га посматра у зимском пејзажу.

Превели са јапанског  
Данијела Васић и Хироши Јамасаки Вукелић
slike pesnika

Пабло Неруда – МАТИЛДИ УРУТИЈА

Госпођо моја љубљена, много патње
осјетих пишући за те ове пејсме које назвах
сонетима, много сам трпио, али
радост поклона већа је него
ливада. Знао сам добро и у почетку
да су по властиту избору и ради отмјености
пјесници свих времена
одабирали риме што су звониле попут сребра,
кристала или канонада. Ја, с много понизности,
саградих ове сонете од дрвета, дадох им звук
те опоре и чисте твари и такве треба да стигну
до твог слуха. Ти и ја, ходајући шумом
и пјешчаном обалом, поред изгубљених језера,
пепељастим пространствима, скупили смо комаде
чиста дрвета, греде изложене љуљању
воде и невремена. Од таква најњежнијег иверја
саздао сам сјекиром, ножем, перорезом
ову дрвенарију љубави и подигао мале куће
од четрнаест дасака, да би у њима живјеле
твоје очи које обожавам и пјевам. Тако утврдивши
своје разлоге љубави предајем ти овај центурион:
сонете од дрвета што су се уздигли само зато
јер си им ти даровала живот.

Са шпанског превео Звонимир Голоб
slike pesnika

Александар Пушкин – ПИСМО ОЊЕГИНА ТАТЈАНИ

aleksandar-puskin-pismo-onjegina-tatjaniЗнам, разјашњење тужне тајне
дубоко ће вас увредити.
Какав ће презир племенити
изрећи ваше очи сјајне!
Шта хоћу? С каквом жељом кобном
отворићу вам срце своје?
Каквом ће сад весељу злобном
повода дати писмо моје.

Када је у вашем срцу чедном
нежности искру спазих једном.
Да верујем јој нисам смео;
Навици нисам дао маха,
слободу празну нисам хтео
да изгубим пун чудног страха.
Још једно нас је раставило…
Несрећни Ленски тад је пао…
Од свега што је срцу мило
срце сам тада отргао;
невезан ничим, ја сам затим
мислио да слобода може
да надокнади срећу: Боже!
Како погреших, како патим!

Не, да вас виђам, да вас пратим.
Да сваки осмех, поглед хватам
на вашем лицу и да патим,
ваш глас да слушам и да схватим
свом душом својом ваше чари
и савршенства од свих већа.
Да премирем крај вас у ствари,
и да се гасим… то је срећа!

А ја сам лишен свега тога;
Због вас ја лутам светом грубим;
сваки је час живота мога
драгоцен, а ја залуд губим
већ ионако тешке дане
судбином горком одбројане.
Мој век ће скоро да се скрати;
ал’ да бих био жив, у свести,
ја сваког јутра морам знати
да ћу вас током дана срести…

Бојим се да се плаше
од моје молбе очи ваше
ко од лукавства које кујем…
И гневни прекор ја већ чујем.
Да знате како страшно боли
љубавном жеђи бити морен,
у мом срцу које воли
гушити немир страшћу створен!
Ја жудим да крај ваших ногу
са сузама и болом слијем
сву љубав, молбе, све што кријем;
и све сто још изрећи могу!
А место тог, хладноћом лажном
и реч и поглед ја оружам.
Говорим с вама о неважном
и весео вам осмех пружам!…

Да противим себи, страсти,
више у моћи није мојој.
Реших: у вашој ја сам власти
и предајем се судби својој.
slike pesnika

Александар Пушкин – ТАТЈАНИНО ПИСМО ОЊЕГИНУ

aleksandar-puskin-tatjanino-pismo-onjeginuПишем вам – шта бих знала боље?
И шта вам више могу рећи?
Сад зависи од ваше воље
презрење ваше да л'  ћу стећи,
ал'  ако вас мој удес худи
бар мало троне и узбуди,
ви ме се нећете одрећи.

Да ћутим ја сам прво хтела,
и за срамоту мојих јада
не бисте знали ни ви сада,
бар да се надам да сам смела
да ћете опет к нама доћи
и да ћу ма и ретко моћи
у селу да вас видим нашем,
да се веселим гласу вашем,
да вам што кажем, па да затим
о истом мислим и да патим
дане и ноћи дуге сама
док не дођете опет к нама.
Ал'  особењак ви сте, знамо,
и тешка вам је селска чама,
а ми... ми ничим не блистамо,
но искрено смо ради вама.
Што дођосте у наше село?
У степи где мој живот траје,
ја не бих срела вас зацело
и не бих знала патња шта је.
Смиривши бурне осећаје,
можда бих једном (ко ће знати?)
по срцу нашла друга верна
и била бих му жена смерна,
а својој деци добра мати.

Други!...А'  не, ја ником не би'
на свету дала срце своје!
Одувек тако писано је...
Небо је мене дало теби;
мој живот сав је јемство био
да ћу те срести измеђ'  људи;
знам, бог је тебе упутио,
мој заштитник до гроба буди...
у снове си ми долазио,
и невиђен си био мио,
твој поглед ме је свуг прогањô
у души давно глас одзвањô...

Не, није ми се сан то снио,
јер чим си ушô, ја сам знала,
сва премрла и успламсала,
и рекла: он је ово био!
Ја тебе често слушах сама;
говорио си са мном једном
кад просјаку помагах бедном
и кад блажих молитвама
буру и јад у срцу чедном.
Зар ниси ти и оног трена,
о привиђење моје драго,
промакô  кроз ноћ као сена,
над узглавље се моје сагô
и шануо ми речи наде
љубави пуне и искрене?
Ко си ти? Чувар душе младе
ил'  кобни дух што куша мене?
Утишај сумње што мене гуше.
Можда су све то сање моје,
заблуде једне младе душе,
а сасвим друго суђено је...
Нек буде тако! Што да кријем?
Милости твојој дајем себе,
пред тобом сузе бола лијем
и молим заштиту од тебе...
Замисли: ја сам овде сама
и никог нема да ме схвати,
сустајем и мој ум се слама,
а немо моје срце пати.
Чекам те: наде глас у мени
бар погледом оживи једним,
или из тешког сна ме прени
прекором горким и праведним.
Заврших! Да прочитам стрепим...
Од стида више немам даха...
Ал' ваша част ми јемчи лепим
и предајем се њој без страха...
slike pesnika

Љубомир Симовић – ДЕСЕТ ОБРАЋАЊА БОГОРОДИЦИ

         Тројеручици Хиландарској

Мајко Слова и Спаса, Тројеручице,
нека наше чамце у благе луке
из густих олуја с пучине доведу
птице, излетеле из Твоје треће руке!

Тројеручице, катанце, браве и врата,
браћу у казану олова које кључа,
све што су безбројне руке закључале,
нека нам Твоја трећа рука откључа!

Тројеручице, док нас лове и мере
метром, литром, кантаром, тегом и врећом,
Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом,
измери нас, и помилуј нас, трећом!

Док кишу проткива суснежица, и вук,
риба и врана крећу на нас, у лов,
бескућнима у вејавици, Тројеручице,
Твој трећи длан нека нам буде кров!

Док се затварају све капије, сви капци,
пред смрадом наших грехова и рана,
Тројеручице, нек нам се отвори црква
на Твојој трећој руци сазидана!

Голе, млаћене моткама, секирама,
оборене под ноге, и дотучене
у подножју брда уз које смо се пели,
трећом нас руком, Тројеручице, исцели!

И узвиси, трећом руком, Тројеручице,
све оне који су, стотинама руку,
стотинама година, из жетвених слама,
бацани на дно казана и јама!

У овом свету несланих мора и јела,
док нам се броје последњи тренуци,
нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице,
со суза, скупљена у Твојој трећој руци!

Тројеручице, луко и утехо,
мајко чокоту ког распињу и туку,
смилуј нам се, грешним и убогим, и прими
душе наше у Твоју трећу руку!

Двема рукама сахрањене, Тројеручице,
у ову земљу, испуњену муком,
нек нас из ове црне земље у облак
понесе храст, засађен трећом руком!
Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта