slike pesnika

Франческо Петрарка | ЗАШТО ЋУТИМ

Зашто ћутим, шта је, ако љубав није,
Ал ако је љубав, Боже шта је она?
Ако је добра, зашто је злу склона,
Ако је зла, због чега слатка ми је?

Горим ли од себе, чему плач и тужба,
Крив ли сам томе, мало јаук вреди.
О жртва смрти, слаткоћо у беди,
Ако вас нећу, чему сте ми дружба?

Ал ако вас хоћу, здвајат немам права,
Супротни ме ветри, кроз шуму и бесноћу,
Терају у чамцу врх бездана плава.

Слаб разбор и греси разлог су ми сети,
Тако да не знам сам стварно шта хоћу,
Те се знојим зими а цвокоћем лети.
slike pesnika

Душан Матић – ТЕКУ РЕКЕ

Нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек носе што носе
нисам овде да продајем зјала да плачем над
изгубљеним илузијама
над отвореним провалијама
нисам рука која пише задатке који се допадају
свима
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек носе муљ
ружа свести на столу нек мирно почива за то
време
у коси свакој звезда ће касно да се јави
док стопе се дечије топе кроз поља широка као
први снег
и стонога лови сенке пале преко зида
и трава расте до изнад њеног чела
трава заборава или трава успомена није важно
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек спирају крв
трава заборава ил трава успомена то је све што
још остаје
нек теку реке, нек носе љубав
нек сањају реке све док дођем крају
нек теку око статуе лепше од меса јоргована
лепше од немог зачина труле месечине
лепше од немог шапата језиве месечине
нек лутају маказе бола по тим пропланцима
месечине
голе месечине јалове месечине
боље да ту лутају где греје ледена месечина
него у собама где спавају тек уснули љубавници
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке пуне
месечине
нек лутају маказе бола и турпије бола
да отупе оштре и опоре речи што се дижу као
оптужбе са ових постеља ватре и изврнутих
небеса
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек носе што носе
нек се дошаптавају са усамљеницима дуж ивица
градова нек иду руку под руку нек им
пресецају дах нек им подмећу ногу
шта мари
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек носе блато и бол
ко си ти што дижеш руку иза руке свести на столу
нек теку реке нек теку реке нек теку реке
ко си ти што туробно вичеш а главе нико да
окрене
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек носе злато и бол
ко си ти што плетеш замке око замака где умиру
голубови
нежни и непознати
ко си ти што си се толико загледала у статуу
убиственију од мириса зумбула
сву од игала ишчупаних из болног меса што није
дочекало своје наде на раскршћу где тако
позно ветар дува и где нема ниједног знака
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
уђи у прву кућу скрени лево пођи уз басамке
ту десно одшкрини
прва врата
нек теку речи, нек теку речи, нек теку речи
из једне у другу у трећу и тако редом у задњој
где је широм отворен прозор наћи ћеш гонг
и лупи што игда можеш
чуј
ништа
лупи опет у гонг лупај лупај
само не на прозор на прозору немој да играш
жмурке
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
главу не осврни
на прозору само немој да играш жмурке
само гледај: нешто се ту снује
колико је то смрти исписано и чије то смрти у слепим
очима статуе
не не играј жмурке на ивици прозора
вртоглавице су лаке као речи
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек теку речи, нек теку речи, нек теку речи
шта је то једна ноћ у празној соби крај гонга у
којој лупаш без престанка
нек теку реке нек теку реке нек теку реке у
којима све ноћи и она чак НОЋ
која их све обухвата
без сенке без шминке у крошњи јутра запеваће
ПТИЦА
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек носе љубав
шта је то једна ноћ чекања 60x60x12 још
једанпут толико још једанпут чекање је
брже од бројања
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек понесу небеса са собом нек понесу и своја
корита
тј. нас
ти слушај само птицу и смех овај црвени и
изненадни
смех са усана статуе коју су пропустили
да погледају пре него што су напустили трг око
поноћи
смех добри и теби намењени
пропустили топли и једноставни смисао речи које ће
данас махинално да понављају
топли смисао који ће само деца пред излозима
загледана данас пре одласка у школу да
разумеју
нек теку, реке нек теку реке, нек теку реке
нек теку речи, нек теку речи, нек теку речи
у коси свакој звезда ће касно да се јави
и касна звезда у свакој речи да се јави.
slike pesnika

Душан Матић – БРОЈ 4 - 21 - 35

Зовем се Анита
Анита сам се звала
Пупољак руже сам била
Данас сам прост број у списку жртава бомбардовања
                                                                    Мадрида
Пупољак руже шпаније
руже шпаније
Кап крви шпаније

Једра ружа се разлива
Мртво дете говори нашим срцима
Четири године сам имала
Анита сам се звала
Будућност шпаније сам била
Оца свог и мајке љубимица сам била

Крв руже, ружа крви
Крвава рука шпаније у вијорној коси човечанства
Пламен који се повија над нашим данима
Румен и црн он веже наша јутра
Румен и румен он веже наше снове

Под месечином Мадрида, наша су срца немирна
Месече луди, месече добри, ти ниси сањалица, ти си око
                                                                        бомбардера
Учини да мирно спавају деца Мадрида бар ове ноћи
Месече не одбијај тако свесрдно сунчев изгубљен сјај
                                                                  иза лепезе ноћи
Месече не сипај тако немилице сјај по крововима
                                                                 Мадрида
Ноћи кад су тамне, мирна су наша срца за децу
                                                                Мадрида
Једна крвава ружа сва је већ разлистана
Зовем се Анита
Пупољак руже сам била
Имала сам четири године
Отац мој звао се Хуан
А мајка моја Аида
Били су радници
Али миловања њихових руку
Мекша су од пролећне свиле у зраку
Једна ружа у плахој крви је замочена
Љубимица оца и мајке своје сам била
Тада су дошли Капрони и Јункерси
Данас сам само мртав број 4 - 21 - 35
Коса је моја и црна и бујна и таласаста као реч и
                                                        земља Андалузија
Одакле, гладни са земље дошли су мој дед и отац у
                                                           фабрику текстила
Данас сам мртав број 4 - 21 - 35
У списку жртава бомбардовања Мадрида

Један нов пупољак руже се отвара
У лешу мом нећете наћи моје мајушно срце
Мајушну малу птицу у руци што дрхти
Уместо срца мог ту лежи сада хладно парче гранате
У лешу мом нећете наћи моје мајушно срце
Мајушну малу птицу у руци што дрхти
Моје срце данас је огромно срце радног шпанског народа

Зовем се Анита
Моје усне су непомичне али осмех мој лебди на уснама            
                                                         све живе деце шпаније
Моје очи су заувек склопљене али оне будне гледају са
                                осматрачница ка студентском кварту

Зовем се Анита
Ја сам срце, уста, очи живе шпаније
Моје срце лудо куца у Гвадалахари
Моје руке не играју више са луткама од крпа
Моје руке копају лагуме под Овиједом
Зовем се Анита
Моје босе ноге не гацају по прашини мадридског
                                                                    предграђа
                        Моје ноге јуре друмовима шпаније
Моје ноге тапакају по рововима родне шпаније

Зовем се Анита
Ја сам љубимица целе живе шпаније
Ја сам устрептали живи број најмлађе бригаде
Ја сам будућност, осмех и тешка срећа нове шпаније.

(1937)
slike pesnika

Сима Пандуровић – РЕЗИГНАЦИЈА

Опет је поноћ суморна
Опет је поноћ будном ми промакла
И меким крилом, тугом срце такла;
Опет је душа уморна,
А с груди
Терет није сишао. Шта мари?
Поноћ је прошла. – Зора руди...
Треба нам лећи, снови моји стари.

Често смо пута устали;
Често смо пута дуге ноћи бдили
И пркосили невидљивој сили.
Данас смо тужни сустали;
Па нека!
Ко ће још пеп`о срца сад да жари?
Најбољи одмор још нас чека.
Треба нам лећи, снови моји стари.

Сви ћемо проћи овако;
Сви ћемо брзо пребродити вале
Лудог живота, непојамно мале,
А тешке за нас тако.

И тада доћи ће добре судбе вечни дари:
Спокојство, мир, без бола, јада.
Треба нам лећи, снови моји стари.

slike pesnika

Херман Хесе | У МАГЛИ

Шетња маглом чудна се чини!
Усамљен сваки је грм и кам,
Дрво крај дрвета, у даљини,
Свако је сам.

Пријатеља пун био ми свет
Докле год живот у сјају би;
Сад, кад у магли поста клет,
Сваки од њих се изгуби.

Ни у кога мудрости ни
Ко не позна таме ћуд
Безмерно тихи су они
Што их одваја ледена студ.

Шетња маглом чини се грозна!
Догорева живот у осами
Нико више никог не позна
Сви су сами.

     •С немачког препевала Милена Ћировић
Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта