slike pesnika

Јованка Хрваћанин

Јованка Хрваћанин рођена је 20. јануара 1899. у Дубици (Хрватској), а рано детињство је провела у Београду. Била је српска песникиња, преводилац, романописац, и писац за децу. Након смрти млађег брата и очевог губитка посла у Прес-бироу 1903. враћа се са породицом у родно место где заврашава основну школу. Јованкино школовање је било неуредно, обележено наглим прекидима и пресељењима, а све због политичких прилика и ангажовања њеног оца који је био оснивач и организатор првих светосавских беседа у Дубици и Јасеновцу, и члан главног одбора Радикалне странке. Ухапшен је и одведен у Загреб, и у болници загребачког затвора је дочекао крај рата. Гимназију је учила у Бјеловару и Београду, а након Првог светског рата је дипломирала на Филолошком факултету немачки језик и књижевност (1923) и положила професорски испит (1926). Радила је као професорка у Женској гимназији (1923-1931), Учитељској школи у Новом Саду, Првој женској гимназији у Београду (1933-1940). У Новом Саду је основала Удружење универзитетски образованих жена и била његов први председник. После Другог светског рата ради у Педагошком институту, у секцији за дечју и омладинску књижевност и штампу (1949-1950), а потом као уредник Дечје књиге (1951-1953), и са те дужности је пензионисана 1953. године.
Јованка Хрваћанин је прве песме објавила док је похађала основну школу а изразитије се посветила писању у гимназијским данима. У међуратном периоду настају збирке песама Пјесме невиђеном (1926), Откинуто лишће (1939) и кратка лирска проза Записи (1933). Као песник и преводилац присутна је у скоро свим тадашњим часописима: Књижевни југКњижевна ревијаЖена, СветлостНова светлостВенацМисли, алманаху Записи из Цетиња, Књижевни Север из Суботице, дечји лист Мирољуб,  Дечје новине из Новог Сада, ЗаставаПравда. У периоду  после Другог светског рата претежно се бави писањем за децу, како је сама говорила, подстакнута од Десанке Максимовић, и тада настају збирке: Рачунске шале за наше мале и Сабирање за најмлађе (1946), Занат је златан (1947), И ја рачунам (1951), Људи раде (1951), Мица с десет лица и њена другарица (1954), Под брезом (1955), Трагом срца (1972), Птице ме буде (1979). Написала је кратки епистоларни роман Невиђени (1995) објављен први пут у часопису ПроФемина у три наставка. Основа за роман је преписка са поморским капатаном, од новембра 1915. до марта 1918, коме се јавила на оглас у жељи да прекрати време које је у току рата провела у родном месту, у својеврсној изолацији. Део њеног опуса (Пјесме невиђеном, роман НевиђениЗаписи) настао у међуратном периоду, испињен је искуством из година одрастања и открива основна својства њене поетике: језгровитост казивања, склоност интроспекцији, орјентисаност на унутрашња преживљавања. Чежња за идеалом, за љубављу као интегралним искуством и истинским другим, који јесте спиритус мовенс њеног стварања, основа је на којој почива кохерентност написаног.
Знала је чешки, руски, француски, немачки, словеначки језик, али је највише преводила са словенских језика: Карела Чапека, Франа Шрамека, Максима Горког, Вјачеслава Иванова, Франца Бевка, Антона Ашкерца, Игора Шевченка, Ласју Украјинку, Кристину Бренкову, Ивана Цанкара.
О песникињи су похвално писали Јеремија Живановић, Исидора Секулић, Ксенија Атанасијевић, Љубица Марковић, Велимир Живојиновић, Божидар Ковачевић, Десанка Максимовић.
Песме су јој заступљене у антологији Србскé бáснířкy коју је приредио Ото Баблер (1929), Антологији српске поезије за децу коју је приредио Душко Радовић (1984).
Умрла је у Београду 1987. године.
slike pesnika

Миодраг Павловић – РЕКВИЈЕМ

Овога пута
умро не неко близу

Реквијем
у сивом парку
под затвореним небом

Жене су пошле за мртвим телом
смрт је остала у празној соби
и спустила завесу

Осетите
свет је постао лакши
за један људски мозак

Пријатна тишина после ручка
босоног дечак седи на капији
и једе грожђе

Зар ико остане веран
ономе што изгуби

Не журите се са смрћу
нико на никог не личи
синови мисле на играчке

И не опраштајте се при одласку
то је смешно
и погрдно
slike pesnika

Луј Арагон – ИЗМИСЛИЋУ ЗА ТЕБЕ РУЖУ

Све речи света које бих ти дао у исти мах
Све шуме Америке и све ноћне жетве неба
И све што сија и оно што око не може да види
Сав огањ земље са једном чашом суза
Плодно семе препотопских врста
И руку малог детета
Али и када бих ти могао дати сав калеидоскоп болова
Срце на крсту разузданих удова
Ограмну простирку мучених људи
Живих одраних у току погубљења
Изрована гробља непознатих љубави
Све што прелази преко подземних вода и Кумове Сламе
Велику звезду уживања у неком најбеднијем малоумнику
Кад бих сликао за тебе тај нејасни пејзаж
У коме бих сликао за тебе тај нејасни пејзаж
У коме се парови фотографишу на вашарима
И за тебе плачу опевани ветрови који моје жице кидају
Ђавоља служба вечног Обожавања
Проклетство мога тела с мојим духом
Које вређа будућност и проклиње прошлост
Ствара од свих јецаја аутоматску музику
Коју ћеш заборавити у орману
Када не буде било више славуја по дрвећу
Због силног им бацања пред твоје ноге
Када не буде било више довољно метафора
У једној лудој глави
Да се од њих може начинити притискивач за хартију
Када ти будеш била толико уморна
Да већ умиреш од мог чудовисног обожавања тебе
Да више нећу имати ни гласа ни стомака ни лице
Ни места на рукама и ногама за клинце да их закујеш
Када људски гласови буду
У мојим прстима поломили њихову чашу
И мој језик и моје мастило буду усахли
Као нека експериментална станица за међупланетарне ракете
А мора за собом буду оставила само заслепљујућу белину соли
И то тако добро да само сунце буде жедно
И светлост заиграла по дну воденичног јаза
А и угашени шкриљац и тамни небески свод
И сва бића за свагда буду исцрпљени од преображавања
Измислићу за тебе ружу

Превела Мирјана Вукмировић
slike pesnika

Вислава Шимборска – ОСМЕСИ

Свет с већом надом гледа него што слуша.
Државници морају се смешкати.
Осмех значи да не губе дух.
Иако је игра замршена, а интереси контрадикторни,
Резултат непоуздан – увек је утешно
Када је зубало бело и срдачно.

Морају благонаклоно показивати чело
У конференцијским салама и на аеродромској писти.
Кретати се бодро, изгледати весело.
Овај оног дочекује, онај се с оним опрашта.
Насмејано лице је веома потребно, за објективе и гомилу.

Стоматологија у служби дипломатије
Гарантује спектакуларан резултат.
У опасној ситуацији не могу недостајати
Кљове добре воље и сложни секутићи.
Још нису таква времена да се на лицима види обична туга.
Збратимљено човечанство, по мишљењу сањара,
Претвориће земљу у предео осмеха.

Сумњам, државници оставимо то,
Не би се морали толико смешкати.
Већ само повремено: зато што је пролеће, зато што је лето,
Без нервозног грча и журбе.
Људско биће по природи је тужно.
На то чекам и унапред се радујем.

• Превела Бисерка Рајчић 
slike pesnika

Васко Попа – ПАДНИ МИ НА ПАМЕТ

Падни ми само на памет
Мисли моје образ да ти изгребу.

Изиђи само преда ме
Очи да ми залају на тебе.

Само отвори уста
Ћутање моје да ти вилице разбије.

Сети ме само на себе
Сећање моје да ти земљу
Под стопалима раскопа.

Дотле је међу нама дошло.
Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта