slike pesnika

Милан Дединац – У МАГЛИ


Друже, у шлеској магли,
у мају ме протресла јесен.
Ах, приђи да ти назрем лик,
шта ће ми твоја сен!

Сунце, утваро бела,
што ниси огањ узвитлан?
Не кликће птица у теби,
само си Сунчев сан.

Под тобом губи сенку
и човек, и зверка, и бор.
У магли постаје сена
о, сваки живи створ.

Ох, сени ове без сенке
што у маглама плове,
нека ми свака каже
ко је и како се зове.

Друже, у шлеској магли,
откуда у мају јесен?
Пружи ми руку топлију од хлеба,
ја нећу само сен.

     Заган, 6. маја 1941.
slike pesnika

Милан Дединац – БРЕЗЕ

Гледам је већ годину дана и видим – дрво није.

Брезе су угашене свеће
А место дима,
над њима,
тмуша се колута и вије, и глуви облаци беже.

Нико, ни Сунце силно и кратко усред лета
неће је, јалову, да расцвета,
ни сан мој
да је ужеже.

Брезе су утуљене свеће
то видим, а место дима,
над њима,
црно небо прелеће и хладни ветрови беже.

slike pesnika

Милан Дединац – ОСМЕХ


Сину муња и расцепа небо
– запалио се гром.
Кроз раздеран облак просу се пљусак
по песку, робљу и по сумору мом.

Ал' гле! Облак је каблом сву кишу зачас излио,
и сада барицу сваку пије по један дугин зрак.
А иза сузе моје и кроз решетке кише
гледам:
слила се с брезина листа, на длан умора мога,
осунчана једна кап.

...Муња је минула даље
небо да пара и кишу да пушта преко далеких њива.
А ја не знам:
откуд тај пљусак једнима тугу шаље,
а на мом се лицу ведрина прелива.

Синула је муња и пресекла небо
– ударио је гром!
Кроз раздеран облак синуло је Сунце
по песку, робљу, и по осмеху мом.

      Заган, 30. мај 1941.
slike pesnika

Милан Дединац – СЛОВО О НЕБЕСКИМ ДВЕРИМА


Ах, сини, сини, Сунце.
да огрејем руке,
да одагнам муке и бауке!

Узалуд.

Узалуд куцам у небеске двери
из магле ове густе,
узалуд лупам рукама зрачним
да златан зрак пропусте.

Кад се над Шлеском небеса затворе
ни сто Сунчевих кључева
не могу да их отворе.
Неће да их отворе.

Узалуд куцам.

      Заган, 20. мај 1941.
slike pesnika

Милан Дединац – ЂУРЂЕВСКА ПЕСМА


Ветар је из облака на наша ломна рамена пао
па смо се сви стресли у робијашком кругу.
Дунуо је са облака вијор
и спустио у нас мржњу, мећаву хладну и тугу.

Одакле, одакле нам долазиш, облаче црни
што си се над Шлеску надвио,
одакле си уморан стигао, и овде пао, и савио нам главе?
Што си нам главе савио?

Да ли си на уранку био у родном нашем крају?
Место да нам венац ђурђевски бациш од цвећа и младе траве
– венац што јутрос рано над земљом мојом виси –
зашто нас у коло сплићеш, ово снежно у мају?
О, да ли си на уранку био у нашем родном крају?

Од завичаја – ниси!
Да си са Саве пошао, зар се мећава ова не би расцветала у дугу,
да си са Драве дошао, спустио би тек олисталу врбу у руке
сваком мом другу,
да си се са Таре дигао ти би ми изворску воду, бистру,
насуо да се њом рано умијем,
да си са Шаре стигао, зар бих пожелео, друже, јутрос да се убијем?

          Заган, почетком маја 1941.
Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта