slike pesnika

Владимир Јагличић – ПЕСМА

Оретко се та песма случи,
трепетна и мраморна склада,
она што бодри и што мучи,
ко предсмртни бол и наслада,

ко тврда вера и невера,
ко свест о рајском и о хадском,
из компјутера и скенера,
из там-тама и тла ливадског,

из руске зиме, зена, веда,
из Гилгамеша и Хомера,
допре ко танан напев један,
ко црта што се не помера,

из житија, пећинских слика,
из руна, с Анда, с Хималаја,
различних боја и облика,
ал исте мисли, из бескраја,

из сегедиље, бугарштице,
ћуљандре, сага и Алхамбре -
допире пој те крхке птице
да осмисли свет, и да замре.
slike pesnika

Владимир Јагличић – НЕИСПУЊЕНО


Треба остати далек,
ко златни царски дукати,
туђин за ближње навек,
ћутати, само ћутати,
бити што јеси – свој,
у родном граду странац,
водити изгубљен бој,
тврд као камен станац.

Треба постати витез
из Душанова доба,
ил суров папски ритер,
што се не боји гроба,
треба презрети славу,
и свет у ком се страда,
и приклонити главу
на гиљотину рада.

Треба навући оклоп,
стран радости и туги,
и примати на поклон
то што одбију други,
и оним путем проћи,
где је смешак на крају,
на ободима ноћи,
уз збогом земном рају...

Да нико, најзад, не зна
шта ти је срце такло,
у шта је све огрезла
душа, иштући заклон,
да, заштићен тишином,
упоређен са ничим,
стекнеш трон полуистином,
или кроз бенаст причин...

И, ево, руке скрштам,
и тамо сам где усним –
себе уз браћу врстам
по келијама пустим,
тамо где ишту жреци,
уз ватре пророчишта:
ником разлог не реци,
цар буди, или ништа.
slike pesnika

Владимир Јагличић – ЛАЖ

Али, све су то трагања,
те распре, нагли одласци,
сујете, сушта лагања,
преварна као облаци,

сред крчме, смехом нијане,
пробуђени зли духови
у крику песме пијане,
ил у пегавом уходи.

Увреде плану, нестану,
а горак укус достане.
Да жиг у пакла бездану
не пробуди нас, поспане?

Ипак, све прође, ишчили,
ко кригли ред са столова.
И живот свој смо испили
на цуг, ко апсинт болова.

Ал много више болеће
будући дани, сурови:
с крилима црним долеће
да се у мозак урови,

ко тане раног сећања
на ноћи без нас пробделе,
будућност страшна, незвана,
коју су мајке проклеле.

Где није море окрутне,
где Агон се не обеси,
ноћне ће мисли, злослутне,
запитати те: о, где си,

зар још се ниси вратио,
у дом свој, у прах нутрине?
Ти што си, жив, тек патио,
и ниси знао друкчије?

Ал, дотле, нек у присоју
одсања душа рањива
бар једну песму Дисову
где наша лаж не свањива.
slike pesnika

Владимир Јагличић – КЕСА

Кеса у парку. Врх ње - трава.
Огризак земље из ње вири.
Ветар је, пирнув, надувава:
стане л' - она се спласне, смири.

Непропадљива, ту скапава
и кад рам смрти уоквири
кораке људске, и шум трава,
тополе крошњу, руже мирис.

Нико је неће - цело лето
преспава она ту, под клупом.
Тек оњуши је, каткад, псето,

и ја, с вечери летњих, касних,
дођем понекад, зурим глупо
у њу и мислим о пропасти.
slike pesnika

Владимир Јагличић – ИКАР

Само су крила хтела оданије
да оделе ме од мога имена.
Само је море хтело да ме свије,
док мајчински ме обујима пена.
Оче, тешко је изван мимикрије
сунца летети ко перце и сена.
То се никада догодило није.
То догађа се и овога трена.
Као облачак изнад старог града,
са јаром сунца у плавом преплету,
и као занос који стварност свлада,
да наук буде гордима у свету,
над морем сваким један Икар пада
и свака крила пале се у лету.
Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта