slike pesnika

Алекса Шантић – БЛАГО ТЕБИ

aleksa-santic-blago-tebiБлаго теби, ако на свијету
Нађеш срце, у ком вјера сјаји,
У коме се чиста љубав таји
Као мирис у росном цвијету.

Љепшег дара од тог дара нема -
У тој срећи тек би срећа била;
Чисто срце небеска су крила,
Што их Господ с благословом спрема.

Благо теби, ако вјерно бије
На твом срцу једно срце друго:
Скрсти руке и моли се дуго
Оној Мисли, што над тобом бдије!
slike pesnika

Алекса Шантић – БАДЊЕ ВЕЧЕ

aleksa-santic-badnje-vece Вечери света, хоћу ли те и ја
Славити пјесмом радости и среће?
У моме оку, ево, суза сија,
И моје ране постају све веће.

Твој златни поход и убогу годи,
И види Бога у часима овим;
Нада мном само мрак студени броди,
И душу бије немирима новим.

У пустој соби сам, кô сјенка бона,
У себи слушам звук погребних звона
И стискам срце јадно и кукавно.

Вечери света, дођи! Тихо, тише!
Јер овдје нико не чека те више —
Сви моји мили заспали су давно.

1904.
slike pesnika

Алекса Шантић – АКО ХОЋЕШ

aleksa-santic-ako-hocesАко хоћеш да о зори
Пјевам теби пјесме моје,
Ој, не бјежи са прозора,
Да ја гледам лице твоје!

Ако хоћеш да ти пјевам
О сунчаном топлом сјају,
Ој, погледни оком на ме,
Дивотанче, мили рају!

Ако хоћеш да ти пјевам
Ону тиху нојцу милу,
Развиј твоју густу косу -
Мирисаву меку свилу!

Ако хоћеш да ти пјевам
Мирис дивног прамаљећа,
Ој, разгрни њедра бијела -
Да удишем мирис цвијећа!

Ил' ако ћеш пјесму моју
О извору сласти бујне,
Ходи, ходи на груди ми,
Да ти љубим усне рујне!
slike pesnika

Алекса Шантић

aleksa-santic-biografija-poezija
Алекса Шантић је рођен у Мостару 27. маја 1868. где је провео највећи део свог живота. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани.
Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.
За његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу.
Шантић је последњи песник вуковске ориjентациjе са модерниjом експресиjом. Неколико збирки песама — Пjесме, На старим огњиштима, показуjу песника снажне емоциjе, елегичног тона и мелодичног израза. Посебно се истичу родољубиве песме, с изразитом социjалном и националном нотом О класjе моjе, Остаjте овдје и друге.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.
Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924. године.
slike pesnika

Федерико Гарсија Лорка – МАЛИ БЕЧКИ ВАЛЦЕР

У Бечу има десет дјевојака,
једно раме на којем смрт јеца
и једна шума распорених голубица.
Има комадић јутра
у музеју иња.
Има салон с хиљаду прозора.
Јао, јао, јао, јао!
Прими овај валцер затвореним устима.

Овај валцер, овај валцер, овај валцер
пристанка, смрти и коњака
који купа свој реп у мору.

Волим те, волим те, волим те
с наслоњачем и мртвом књигом,
за потиштени ходник,
у тамном поткровљу љиљана,
у нашој постељи од мјесеца
и у плесу што га снива корњача.
Јао, јао, јао, јао!
Прими овај валцер сломљених слабина.

У Бечу имају четири огледала
у којима се играју твоја уста и јека.
Има једна смрт за клавир
који у плаво бојадише младице.
Има просјака на крововима.
Има свјежих вијенаца плача.
Јао, јао, јао, јао!
Прими овај валцер што мре у мојим рукама.

Јер ја те волим, волим, љубави моја,
у поткровљу гдје се играју дјеца,
сањајући стара свјетла Угарске
у мрморењу благе вечери,
опажајући овце и сњежне љиљане
у тамном спокојству твог чела.
Јао, јао, јао, јао!
Прими овај валцер “Љубим те вјечно”.

У Бечу ћу плесати с тобом,
под маском која ће имати
главу ријеке.
Гле, какве ли обале зумбула посједујем!
Оставит ћу своја уста међу твојим ногама,
душу своју у фотографији и љиљанима,
а у тамним валовима твога хода,
желим, љубави моја, љубави моја, оставити
виолину и гробницу, врпце валцера.

Препевао Никола Милићевић
Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта