slike pesnika

Милан Кундера

milan-kundera
Милан Кундера рођен је у Брну 1. април 1929. године. Чешки је књижевник који је писао на чешком и француском језику.
Кундера је завршио средњу школу у Брну, напустио је студије књижевности и естетике на Карловом универзитету и прешао на чувену прашку Филмску академију, где је, након дипломирања, остао као предавач светске књижевности. Рано је приступио Комунистичкој партији, да би две године касније био избачен због „противпартијског деловања“. Године 1968. учествовао је у Прашком пролећу и полемисао је са Вацлавом Хавелом.
Иако је објављивао и есеје, збирке песама и драме, Кундера је најпознатији по својим романима и себе сматра превасходно романописцем.
Године 1975. преселио се у Француску и ретко се појављује у Чешкој.
Од осамдесетих надаље пише на француском језику.
 
Најпознатија дела су му:
Шала (Žert), 1967.
Смешне љубави (Směšné lásky), 1968.
Живот је другде (Život je jinde), 1969.
Опроштајни валцер (Valčík na rozloučenou), 1976.
Књига смеха и заборава (Kniha smíchu a zapomnění), 1979.
Неподношљива лакоћа постојања (Nesnesitelná lehkost bytí), 1984.
Бесмртност (Nesmrtelnost), 1990.
Успоравање (La Lenteur), 1993.
Идентитет (L'Identité), 1998.
Незнање (L'Ignorance), 2000.
slike pesnika

Милан Комненић

 milan-komnenic
Милан Комненић рођен је 8. новембра 1940. године у Пилатовцима, код Билеће у Црној Гори. Био је српски песник, преводилац и есејиста. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду.
Милан Комненић спада у ону групу писаца који из књиге у књигу теже ка новинама и оригиналности. Уређивао је књижевне часописе Видици, Дело и Relation, а радио је и као уредник у издавачкој кући Просвета. Преводи са италијанског, француског, шпанског и немачког језика. Његове прве песме теже да обнове неправедно занемарену прошлост, док се касније Милан Комненић окреће антипоезији. Велики број песама је остварио по начелима критичког неореализма. Осамдесетих година био је уредник гласовите просветине едиције Еротикон. Сâм Комненић се окушао у еротографији збирком Мамуза за њене сапи, (1980), али му је много боље ишла литература крви и тла која је осамдесетих постала улазница за високу политику. Комненић је домаћу књижевну продукцију обогатио насловима као што су: Косовски полом (1988), Изгон (1989), Опела на јамама (1989). Један је од парадигматичних песника националистичког дискурса декапитације (обезглављења, одсецања главе) којим је оперисао како у поезији тако и у политици. Митеме одсечених глава, те кастрирања сваке врсте, одсецања руку, ногу, клања и деструкције тела као деривати овог дискурса, обележили су Комненићево певање и мишљење. Уврштен је у више националних антологија, као што је Косово 1389-1989 (1989) Алека Вукадиновића, где је објављена Комненићева песма Боца Ђорђа Мартиновића (У распеће је прерасла боца/скршена у утроби страдаоца), или Косово - Света српска земља (1999) Иве Мунћана у коју је уврштена Комненићева песма Суседи (Насрћу, кидишу, разврћу/отимљу/харају, потиру, згарају, секу/гробове заоравају).
Поезија и есеји Милана Комненића преведени су на много језика (француски, италијански, енглески, руски, словачки, мађарски, румунски, пољски, словеначки и македонски). Добитник је књижевних награда Младост, Исидора Секулић и Милан Ракић .
Преминуо је 24. јула 2015. године у Београду.
slike pesnika

Мика Антић

mika-antic-biografija-poezija
Мирослав Мика Антић је рођен 14. марта 1932. године у Мокрину. Основну школу учио у Мокрину и Панчеву, где се породица у лето 1941. године преселила из Мокрина. Гимназију је похађао у Панчеву, седми разред у Кикинди, а матурирао у Панчеву. Студирао је славистику (руски и чешки језик) на Филозофском факултету у Београду.
После матуре, пре него што је постао познат, радио је у техници панчевачког Народног позоришта, а 1951. године почео се бавити новинарством у листу Панчевац. Прешао 1954. у Нови Сад и запослио се као новинар у Дневнику, радећи једно време у издању средом — Новосадском дневнику, до 1959. године.
Више од годину дана био у Београду уредник Пионира (1959—1960). По повратку у Нови Сад 1961. постаје члан редакције у Издавачком одељењу Форума, а од 1962. до пензионисања (због болести) — новинар у новинској Издавачкој кући Дневник — сарадник културне рубрике и слободни репортер у листу Дневник, главни уредник ревије за џез и забавну музику Ритам (1962—1965), обновио и радио као главни уредник Невен Чика Јове Змаја (1979) као сценариста и редитељ радио на документарним и играним филмовима, а као сликар насликао импресивну галерију слика (уља, колажа) и самостално излагао у Загребу, Сарајеву, Новом Саду, Кикинди, Мокрину.
Према његовим стиховима компоновао је више забавних песама које су биле запажене на фестивалима.
Сем књига за одрасле, објавио је и књиге песама за децу: "Плави чуперак", "Гарави сокак", "Насмејани свет", "Шашава књига", "Оловка не пише срцем", "Птице из шуме", "Тако замишљам небо"...
Песник који је својом поезијом и сликар који је својим уметнички радом оставио неизбрисив траг. Био је свестрани уметник, песник, сликар, сањар и боем, особеног животног и стваралачког стила.
Умро је 24. јуна 1986. године у Новом Саду.

Познатија дела су му:
„Испричано за пролеће“,
„Рождество твоје“
„Плаво небо“
„Насмејани свет“
„Псовке нежности“ и друга..
За децу је написао:
* „Плави чуперак“
* „Хороскоп“ (песме у прози написане за сина Вука пред његов полазак у основну школу)
* „Прва љубав“ и
* „Гарави сокак“.
Режирао је филмове „Доручак са ђаволом“, „Свети песак“, „Широко је лишће“, „Страшан лав“ и др.
slike pesnika

Матија Бећковић

Матија Бећковић рођен je у Сенти, 29. новембра 1939. године. Сваки, па и онај бољи познавалац поезије, на питање: 'Где је рођен Матија Бећковић?' одговориће у журби, природно, и чак мало увређено што се то питање и поставља: 'У Ровцима'. А није. – написао  је својевремено Борислав Михајловић Михиз.
Отац Матије Бећковића, Вук Бећковић, био је официр Југословенске краљевске војске на служби у Новом Саду у Петроварадинској касарни, па је Матија, сасвим случајно, рођен на војвођанској равници. Мајка му је била Војвођанка, Зорка Таушан, рођена у Кањижи.
Капитулацијом краљевске војске 1941. године, да би избегао заробљеништво, отац Матије Бећковића са породицом одлази на очево имање у Веље Дубоко у Ровцима у Црну Гору. Читаво време рата остаје у Ровцима, те се пред крај рата са јединицама четничких одреда повлачи према Аустрији, након чега му се губи траг. По неким подацима убијен је на подручју данашње Словеније у околини Брежица.
Матија Бећковић је основну школу завршио у селу Веље Дубоко, похађао је гимназију у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију са матуром у Ваљеву, где је живео код тетке, мајчине сестре. Школске 1959/60, године уписао се на Филолошки факултет Универзитета у Београду на групу за југословенску и општу књижевност.

До сада је објавио следеће књиге:
Вера Павладољска, збирка песама (1962)
Метак луталица (1963)
Тако је говорио Матија (1964)
Че – Трагедија која траје (1969),
Рече ми један чо'ек (1970)
Међа Вука Манитога (1976)
Леле и куку (1980)
Два света
Служба Светом Сави (1989)
Његошу (1988)
Кажа (1988)
Чији си ти, мали (1989)
Надкокот
Служба
Сабране песме
Косово – најскупља српска реч (1989)
Ћераћемо се још
slike pesnika

Марина Цветајева

Марина Ивановна Цветајева рођена је у Москви 8. октобара 1892. године у чувеној аристократској породици. Била је руска и совјетска лирска песникиња и писац.  Маринина мајка Марија се 1902. године заразила туберкулозом. Пошто се веровало да промена климе може да излечи опаку болест, породица је доста путовала по иностранству, све до 1906. године када је мајка умрла. За време тих путовања, Марина је уживала далеко од чврстих ограничења московског буржујског живота, научила је италијански, француски и немачки језик. Цветајева је похађала школе у Швајцарској, Немачкој и Сорбону у Паризу, а стихове је почела да пише још у раном детињству.
Њена поезија је била производ песникињине необичне личности и дисциплинованог коришћења језика. Маринина поезија није била омиљена у званичним круговима СССР, све до шесдесетих година ХХ века. Бавила се темама женске сексуалности и емоција. У своме делу је комбиновала супротстављене школе акмеизма и симболизма. Студије је завршила на познатом француском универзитету Сорбона.
Када је 31. август 1941. године извршила самоубиство, у забаченом граду, стотинама километара од Москве, Цветајева је била без пара, усамљена и готово заборављена.
Случајни „актер" трагичног самоубиства симбола трагедије руске књижевности прошлога века, био је Борис Пастернак, који јој је помагао око паковања. Док је конопцем везивао један кофер, кроз шалу је прокоментарисао како је уже толико јако да „кад би човек хтео, могао би њиме да се обеси". Касније, кад је сазнао да се Цветајева обесила баш помоћу тог конопца, дуго себи није могао да опрости непромишљену шалу.
Полиција је преузела тело, а на сахрани није било никог. Не зна се чак ни где је сахрањена.
Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта