slike pesnika

Јуре Каштелан

Јуре Каштелан рођен је 18. децембра 1919. у месту Закучац код Омиша. Одрастао је у сиромашној, сељачкој породици и основно школовање је завршио у Гатима. 1936. године уписује се у Државну класичну гимназију у Сплиту и 1938. полаже матуру. За време гимназијског школовања био је активан члан литетарне групе Натко Нодило и главни уредник часописа Сјеме. Наставља школовање на Филозофском факултету у Загребу, уписао је шеснаесту групу предмета која је обухватала: историју јужнословенске књижевности, упоредну књижевност с теоријом књижевности, хрватски језик са старословенским, народну историју, словенске и романске језике. За време студија неколико пута је био ухапшен због активности у антирежимским демонстрацијама. Тих година је био члан Свјетлости, опозиционог студентског друштва. У периоду од 1935. до 1940. године објављује књижевне критике у Јадранској вили, Омладини, Хрватској смотри, Јадранском дневнику, Новом добу, Сјемену, Хрватској ревији и Јадранској стражи.
Преводио је књижевна дела и поезију с руског, француског, чешког, шпанског и италијанског језика. Објављивао је чланке, научне монографије, прозу, есеје и драме у којима је присутна митска концепција. Своју прву збирку песама Црвени коњ објављује 1940. године у властитом издању с илустрацијама Еде Муртића. Тадашња власт је запленила и уништила целокупно издање. Остало је само неколико примерака. На примерку Националне и свеучилишне књижнице отиснуто је великим словима: Забрањено. Песме у збирци Црвени коњ надахнуте су поезијом Оскара Давича и Рада Драинца.
Након напада на Југославију 1941. прекинуо је студије и отишао у родни Закучац, а затим у Сплит где се укључио у илегални рад, а почетком октобра 1942. одлази у партизане. Искуство из Другог светског рата је снажно деловало на његов песнички опус што се снажно осећа у другој збициа Пијетао на крову (1950). Због прекида узрокованог ратом дипломирао је 1949. а 1956. године докторирао на тему песништва Антуна Густава Матоша. Године 1950. постаје асистент на Филозофском факултету у Загребу где ради као професор на Катедри за теорију књижевности све до пензионисања 1980. године. Приредио је за штампу прву послератну збирку Тина Ујевића, Руковети 1950. године. Један је од потписника Новосадског договора 1954. године о заједничком српскохрватском језику. Године 1980. постаје редовни члан ХАЗУ – Хрватске академије знаности и умјетности – од 1985. до краја живота је био водитељ њеног Завода за књижевност и театрологију. Добитник је награде Владимир Назор за животно дело (1984).
У свом песништву једно време наставља традиционални израз хрватске поезије али га касније проширује опчињен европским видицима. Узор му је био Федерико Гарсија Лорка. Каштелан је један од утемељивача хрватског модерног песништва. Спој модерног и народне уметности налазимо у поеми Тифусари која је уз поему Јама, Ивана Горана Ковачића, најјача поема у хрватској књижевности.
Поред наведених објавио је још три збирке поезије: Мало камена и пуно снова (1957), Отворена пјесма (1976), Дивље око (1978) . Песме су му превођене на скоро све европске језике.
Умро је 24. фебруара 1990. године у Загребу. Сахрањен је у присуству најужег круга породице. Комеморација заказана у Сабору Хрватске није одржана.
slike pesnika

Јохан Волфганг Гете

Јохан Волфганг Гете рођен је у Франкфурту на Мајни 28. августа 1749. године. Његов отац био је важна и поштована личност, и лично је надгледао образовање свог сина у почетку. Гете је студирао право на универзитету у Лајпцигу 1765, затим 1770. на универзитету у Штрасбургу, уз права похађа и ботанику, хемију, анатомију итд. У Штрасбургу упознаје Хердера, који се већ прославио критичким списима. Под његовим утицајем, Гете почиње да се интересује за поезију народног предања и за немачку националну прошлост.
Године 1771. ради у Франкфурту као адвокат где издаје и књижевни часопис али 1772. године одлази, јер осећа да ремети мир између свог пријатеља Кестнера и његове веренице Шарлоте Буф. Та епизода, вест о самоубиству његовог позинаника Јерузалема, и догађај када му је речено да избегава кућу трговца Брентана са чијом је женом волео да свира, дали су му грађу за први роман. Роман „Јади младог Вертера“ који издаје 1774. године, и он му доноси светску славу. Исте године се вери са Елизабет Шенеман (Лили из његових песама) и одлази заувек из родног града. На позив Карла Августа, војводе од Сакс-Вајмара, отишао је 1775. године у Вајмар где је обављао низ политичких послова. На послетку је постао војводин главни саветник. Ускоро доводи Хердера, затим и Шилера. Вајмар постаје значајно духовно стециште Немачке. Упознаје Шарлоту фон Штајн којој посвећује 1700 писама. Од 1786. до 1788. године путовао је Италијом и управљао војводским позориштем Вајмара. У то време је завршио „Егмонта“, преточио у стихове „Ифигенију“ и започео „Торквата Таса“. Учествовао је у рату против Француске.
У наредном периоду склопио пријатељство са Фридрихом Шилером које је потрајало до 1805. године. Од 1794. године посветио се искључиво писању. Године 1806. оженио се Кристијаном Вулпиус.
Преминуо је у Вајмару 22. марта 1832. године.
slike pesnika

Јосиф Бродски

Јосиф Александрович Бродски рођен је у јеврејској породици у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 24. маја 1940. године као син фотографа у совјетској морнарици. У петнаестој години напустио је школу и покушао да се упише у подморничку школу, али без успеха. Након одлуке да постане лекар радио је разне послове у болницама. Поред тога радио је на свом образовању. Научио је енглески и пољски језик (како би могао да преводи поеме Чеслава Милоша, који је био његов пријатељ). Проучавао је класичну филозофију, религију, енглеску и америчку поезију. Почео је да пише 1956. године. На његову поезију утицала је Ана Ахматова. У Совјетској Русији његова дела нису објављена, док је у САД објавио Песме и поеме (1965), Сећања на Т. С. Елиота (1967) и збирку поезије Станица у пустињи (1970).
Године 1963. оптужен је за „друштвени паразитизам“ и осуђен на присилни рад у области Архангелска. Казна му је смањена након протеста еминентних совјетских и европских књижевника као што су Јевгениј Јевтушенко и Жан Пол Сартр.
Године 1972. био је принуђен да напусти СССР. Настањује се у САД где као амерички држављанин предаје историју руске и енглеске књижевности на колеџу у Маунт Холиоку. У САД објавио је следећа дела: Крај бел епока (1977), Део говора (1977), Нове станице за Август (1982), драму Мрамор (1984), есеја Удовољити сенци (1986), Уранија (1987), Водени жиг (1991), О туговању и разуму. За збирку есеја Удовољити сенци добио је престижну награду америчке књижевне критике 1986, а наредне године постаје почасни доктор универзитета у Јејлу као и члан Америчке академије и Института за књижевност. Добио је Нобелову награду за књижевност 1987. године, а 1991. одликован је Легијом части.
Јосиф Бродски је умро од срчаног удара у Њујорку 28. јануара 1996. године. По сопственој жељи сахрањен је на гробљу Сан Микеле у Венецији.
slike pesnika

Јован Јовановић Змај

Јован Јовановић Змај рођен је 6.децембра 1833. године у Новом Саду. Одрастао је у старој и угледној породици, а већ је у раном детињству почео да се интересује за српске народне песме које су му рецитовали. У то време је чак и сам почео да саставља песмице.
Основну школу похађао је у Новом Саду, а гимназију у Халашу, Пожуну и Братислави. После завршене гимназије уписао је студије права у Пешти, Прагу и Бечу. За његово књижевно образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који му је био највећи песнички узор. Студије права су била жеља његовог оца, али он је више био наклоњен медицини и физици, па је по завршетку права 1860. године уписао медицину коју завршава 1870. године у Пешти.
У Новом Саду је упознао своју супругу Ружу Личанин, а љубав и испуњен породични живот послужили су му као инспирација за писање дела Ђулићи (тур. ђул – ружа). Неколико година касније доживео је породичну трагедију, његова супруга и деца умрли су од туберкулозе, а он је на основу те трагедије написао збирку елегичних песама Ђулићи увеоци.
Иако је по занимању био лекар, Јован Јовановић Змај се педесет година бавио уређивањем и објавом дечјих, књижевних и политичких часописа. За време студија медицине истовремено је радио као надзорник задужбине Текелијанума. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена.
Као лекар је по завршетку студија живео и радио у Бечу, Новом Саду, Загребу, Београду и другим градовима. Био је припадник Народне странке Светозара Милетића и заузимао се за политичко и национално ослобођење јужнославенских земља.
Године 1880. покренуо је и уређивао часопис за децу Невен, који је излазио у Загребу и Новом Саду. Осим тога, био је покретач и уредник листова Жижа, Комарац и Јавор. У раздобљу од 1890 до 1898. године био је драматург београдског Народног позоришта.
Јован Јовановић био је и први српски дечији писац, а његове се песме, осим по уметничкој, издвајају и по етичкој вредности. Неке од најпознатијих песама које је написао за децу су: Пачија школа, Трчи зека из јендека, Ђиха ђиха четри ноге, Зима зима е па шта је, Таши таши танана и друге.
Оно по чему је Јовановић био посебно познат су збирке песама за децу које говоре о срећној породици и животним проблемима на које је желео да припреми децу помоћу једноставних и поучних стихова. Свеукупно је написао преко четири стотине дечијих песама, а на то га је потакнула лична трагедија, односно смрт властите деце. Под утицајем немачких романтичара и народног песништва писао је и љубавне песме.
Његове збирке Певанија и Све дојакошње песме су друштвена, културна и политичка хроника догађаја до 1850. године и сматрају се почетком сатиричног и друштвено ангажованог песништва у српској књижевности.
Аутор је позоришног комада Шаран и неколико приповедака (Видосава Бранковић, Наш Љубомир и Славујев дô). Једно време је писао и прозне радове, углавном кратке романе, али их је објављивао под другим именом. Многе од његових песама су музички обрађене, певане и преведене на неколико језика.
Јовановић је и сам преводио с енглеског, мађарског, немачког и руског језика. Његови најзначајнији преводи су они немачких аутора Гетеа и Хајнеа, мађарског Александра (Шандора) Петефија, енглеског Тенисона и руског Љермонтова. Такође је превео оријенталну поезију Фридриха Боденштета.
Умро је 14. јуна 1904. године у Сремској Каменици, месту које се по њему једно време звало Змајева Каменица.
slike pesnika

Јехуда Амихај

Јехуда Амихај рођен је 3. маја 1924. године. Био је један од водећих савремених израелских песника и романописаца XX века. Његов допринос сеже даље од властитих литерарних достигнућа, до утицаја на друге песнике који је помогао у стварању савременог израелског песништва.
Амихај је објавио и кратке приче и романе. Међу првима је користио у песмама колоквијални хебрејски језик. Његов говор је лагано ироничан, понекад страствен или непосредан, али и емоционално сув.
Добитник је многих награда, међу којима и Златни венац на Струшким вечерима поезије 1995. године.
Умро је 22. септембра 2000. године.
Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта