Живео је каткад безбрижан кô чворак,
час љубавник чили и нежности владар,
час мрачан и сањар кô тужни Клитандар,
кад крај својих врата чу нечији корак.
Би Смрт! Замоли је да му, као на дар,
дозволи да сврши задњи сонет горак;
а онда спокојно, још за то тек кадар,
у црни се ковчег спусти јадни створак.
Прича каже да је леност га красила,
да ништа не створи од свога мастила.
Хтеде свашта сазнат – залудан посао!
А кад му, смореном, дође и тај тренут
кад, вечери зимске, требало је кренут,
он оде говорећ: "Зашто сам дошао?"
•Превео с француског Коља Мићевић
Из књиге Бубе у глави
(Антологија песама полуделих песника)
