Још од постања стоји Разбој вити,
Ту Господ седи вечно. Живот ствара.
И чунак стално пролета кроз нити
Од Зла и Добра, од меда и жучи...
И анђели Му носе танку пређу
Од славе, јада, памука и тучи,
Јаковну, слабу, јаснију и блеђу,
Са једне хрпе, големе ко гора.
У основицу, честу или ретку,
По неку жицу сваког свога створа
Уткива Господ ткуву у почетку.
У сваком ткиву има шара битна.
Две нигди нису једнаке нит’ исте;
У неком једна, нејасна и ситна,
У неком – пуно, све крупне и чисте...
Кад Господ хтеде живот мој да отка,
Преосташе Му неколика пасма.
И поче ткати. Основа и потка
За ново ткање беху ретке сасма.
И жице ретке, сваког часа беже. –
„Хеј! мало пређе!“ – анђелима рече.
Принесоше му паукове мреже
И модри сутон у јесење вече.
Бог, задовољан, стаде живле ткати.
И танко ткиво све то више расте. –
„И овде ваља неку шару дати.“ –
Донесоше му тужну писку ласте.
И утка Господ у сутон и мреже
Од ластавице лаке љуте јаде.
И када ткиво, по свршетку, леже,
Он среза живот и мени га даде...
У телу моме живи страшни паук
Што сише мозак, срж и крвцу свежу;
У души – сутон, и у њему јаук: –
То пишти ласта, уткана у мрежу...
