Нисам тако добра.
Тако праведна.
Газим траву. Јер је истинско
поље које морам прећи.
Уводим детињасте године
у зрелост. Украдем трешњу
или две. Док купујем килограм.
И иначе нетачна. Грешим
у свим рачунама. Волим
вожњу задимљеним комбијем
по планинским завијуцима.
Стара писма. Ноћне разговоре
између несанице и вина.
Умиљатост мачке која истражује
гипкост. Форме узмицања једном.
Границе преобразивости исте
приче. Оне са отиском црне шапе.
И мирисом свршетка.
Стих је тачност. Чврстина
земље. И идеална даљина
неосвојивости неба.
Љубичасти хоризонт дакле.
И облак који можеш понети
у горњем џепу. У недостатку
пилуле за слободоумна дисања.
Када не пишем. Сакупљам
те небеске облутке. Грудве
астралне лепоте. Фикције
посребрене пролазношћу.
Патином наших додира.
Са јасно уписаним судбинама.
Разломцима узвишеног.
И страшног. Што опет и изнова
надиграју кореографију сенки.
Показујем их Створитељу.
Читам. И у тами.
Дивим се. Писању.
