Бахћем се и дахћем, гле, у кошмару и сви снисмо
Освајање простора нечим што је без мере ...
Савладасмо понижење... и убисмо! и убисмо!
Као да то и ми нисмо!
Ја сањах на рубу пролећа, а ви где снисте
Недирнуто?
За њега бар знам да сања тај сан
У трбуху своје матере.
Тако тесно обвијен као да сања о простору,
О дубинама: о, да сна кошмарске размере
И дрхтања!
Његов мозак тек утиче у лобању:
Тако му око свег тела кружи чудна мисао;
О, величанствено је да се у дивном оваквом мору
И чекању не утапа ниједна визија стварности,
Очи му се још никада нису обнажиле на светлости.
Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају?
Ил један рефлекс миловања и стварности
Помиловати знале су
Још пре но што се родише!
Пробијајући се кроз сан и љубави
Како ћеш утонути у немогућности
(Где неће више лећи трбуси и сни,
И којим као да владају неки други закони
Који већ и нису закони
Но изненадне неке радости и неподношљиви болови):
Кад је за тебе и то настањено фантомима,
Који не уливају наде већ обесхрабрења;
Да л с тобом, или они сами,
Нађоше пут овуда за бескрај?
Сањао, не сањао; псовао ти по друмовима:
Очи ће ти заувек остати заражене
Ужасним збиљама које си негде живео,
И којима ћеш опет пошумити,
Све провалије сна,
Још пре рођења – залуд за спас твој – од бескраја обнажене.
Па ниједан живота сан
Није тако чист
И од свега чедан, као да је у трбуху неке матере;
Проходим кроз онај тмури простор где сваки лист,
У сањању, пориче да има један свет
Који је ван овог: слободан, и без мере;
И опет кроз исте сале сна
Закуцам престрављен на мишићна врата овог живота:
Ах, један, два! ах, један, два!
У Београду, XII 1921. Прва песма Откровења
