На видику ничу,
И од грознице вечерње румене.
Музику чудну осећам код сваке
То Божје вене
Некуда протичу...
Ко пахуље млечне
Звезде се већ мичу,
И сурвају се у етар и звуке.
А ја сам, ево, раширио руке
Преко свих брда
И даљине вечне!
И док се понор над бескрајем буди,
Месец је заспô
На нечије груди...
А када сутра опет широм сване,
И прну први зраци
Као птице,
Чим све обасја зора пуна неге,
На моје лице:
Пренеће сунце све своје пеге...