О Боже, тешко ли је у доба часа сненог
прислонити на руку свој уморни слух,
и слушати у њој звук посла изгубљеног
који нам је свет’ ко неки драги дух
Ах, на небу твоме влада диван ред,
Андели, свеци твоји сваки посла има.
И пчела мртва горе опет скупља мед
по твоме набеском цвијећу и пољима.
Обиље посла дај и свакоме човјеку,
Нека му радошцу уроди сваки сат.
И нека теби само, кад дани му протеку,
блистав од рада преда свој алат.
