1.
На свакој клупи по један сан спава.
И тајно по њима шуштање ме прене.
То вјетар по клупама прелистава
Многе задатке неријешене.
И негдје из таме скривеног кута
Нешто се чује тапа-тап.
Као да је мастионица изврнута,
И мастило капље кап по кап.
Тешка у њима слова се крију,
Зато им је удар тако јак.
Падају на под, бљесну и узаврију,
И расплину се у мук и у мрак.
У разреду какву сад тутњаву чух?
Као да нетко подом ваља куглу.
Гле то излази математичарев дух.
У фраку је и јаше на троугу.
У торби носи много разних справа.
У руци му расклиман шестар.
На плочи он до зоре рјешава
задатак један нерјешив и стар.
Креда за кредом под руком му се мрви.
Хитро лепрша му фрака скут,
А када кукурикну пијетао први,
На троугу он одјаше љут.
2.
У тамно дрво урезана слова
открију ми давну досаду и јед:
Имена, имена многих другова.
И до реда ред и до другог реда ред.
У првом су сједили добри ђаци.
Они су знали све напамет.
У посљедњем шутљиви занесењаци,
Који су увијек хтјели у свијет – у свијет.
А други се у збијеном скупу крили.
Сврстани вјешто између нас.
Из незгоде сваке, у којој су били,
Извлачио их је шаптачев глас.
Шта је сад с њима и с осталима
Које однесе брижни дан?
Незадовољни овим животом малим,
Мисле ли на свој школски сан:
Када нас је у једном часу вечерњем
опчарао давне приче сјај.
Па скочисмо, навукосмо оклоп и шљем
у крвави одјахасмо окршај.
Ал’ брзо нас прену гњев професора:
Шта је то, какви су то снови?
Еј ти што сањаш далека мора,
де сада предавање моје понови.
