Кад Максим не зна шта да чини,
улови пчелу,
па јој жаоку шиљи!
Мало је притегне,
каже јој: — Зини,
у камен очи упиљи!
Камен о камен куцне;
то му је све од алата.
А пчела фино легне,
не дај Боже да зуцне,
јер Максим, када кује,
ко да поткива ата.
Па удахне Сунце
и небо око се,
ко косци на Рајцу —
док слажу сенокосе.
Кад пљуне у камен,
попљува пола села!
Примакне га уву,
да чује камену јеку.
Он зна да добро наоштрена пчела
вреди кошницу човеку!
Одовуд — одонуд,
до жаоке која светлуца.
Траје та драма у два лица.
Кад оба камена у жаоку спуца,
тад готово све је — лети Муњарица!
Старије пчеле саме долећу.
Истуре жаоку на камен врео.
Измиче дан,
а он, уз свећу,
окива — докива,
Бог га срео!
Причам ти, не буди дете!
Прочуо се Максим,
кошница на дан!
Напустио школу,
а пчеле лете, лете,
већ зором — пун му длан!
Овијех дана, мајка му весела,
освану фирма „ОШТРАЧ ПЧЕЛА“!
