Стаја, најбољи столар још од Улпијане,
одавно је затрпао своје лепе дане.
Волео је босиљак, ал нико да се сети...
Видиш ли, Стајо, није вредело мрети.
А тако је желео да скроји дудово буре;
да сачува небо, да дани не исцуре.
Ишао да Крајишта, Алаша, Топличана —
донео неколико никаквих грана.
Од тога се не праве ни бурад, ни бурићи;
видиш ли, добри Стајо, није требало ићи.
Покисли, озебли, низ тужне липљанске улице,
деца и врапци траже — то људско, топло лице.
Наиђи, Стајо, као Ситница преко џаде,
с нама ћеш „Код Жутог“ — на чашу лимунаде.
Стаја, столар из Липљана,благи пијанац, а имао је тако племенито,радосно лице — кад наиђу деца
