јер ће ми срце од туге пући,
наиђи с дјецом у родно село,
отвори прозоре на нашој кући.
Ишћерај кола на равно гувно
ђе камен покри зелена трава,
ту су се давно играле цуре,
у мојој души још прошлост спава.
Изнеси кушин на жарко сунце,
рашири биљац међ старе шкуре,
освјежи сијећање на сретно доба,
под мурвом заспи дви-три уре.
Изуј ципеле од сјајне коже
и бос протрчи кроз крше љуте,
замажи лице купином зрелом,
набери дјеци смокве жуте.
И пусти око да само бира
на које брдо да почин' спусти,
у плаво небо између звијезада
на млади мијесец ил' облак густи.
Подигни плоче са старог крова
што се уруши у штуро вријеме,
сликај се тамо на оном врху
скини ми с душе претешко бреме.
Отвори двери светога храма
за покој душа упали свијеће,
Оченаш читај, здрава ти дијеца
прецима својим положи цвијеће.
Из збирке Палатковање душе (2021)
