стазама детињства једно топло вече,
подупрта тамом утихнула страна
не мари за време и реку што тече.
Подигла се шума и пркоси драча,
расте кô из воде неко чудно горје,
тек по неки кровић стидљиво се хери,
на брегу крај цркве зелени се борје.
Светло ноћне лампе лептирице мами,
у даљини слутим жагор вредих људи,
чак и нека ласта сави гнездо своје.
Да ли само сневам ил' се стварно буди?
Запеваше цврчци ону песму знану
под дозрелим родом савила се грана,
пуче зрела смоква ухвати се ритма,
умукли су петли док се буди страна.
Јутро кô из бајке – поглед сету буди,
на ливади пасу разбацана стада,
тек што свет угледа јагње овцу сасне,
када све то видех, пробуди се нада.
На вратима цвили напуштено штене,
најтежа је сваком само своја мука,
вратиће се људи да запева село,
потрсиће драчу жуљевита рука.
Из збирке Палатковање душе (2021)
