и крену пешке у родне Кањане,
да се вратим дому и сивом камену,
најслађе је грожђе баш у палатк'ање.
Проћи виноградом кад опадне лишће,
па ти се осмехну скривени гроздови,
засладити уста улепити прсте
и то као некад плашити дроздове.
Сести на врх реда, па онако сласно
прво зобат црно, па лагано бело,
мирисати јесен, гледати облаке
и пуним плућима удисати село.
Кренути се даље звиждећи безбрижно
наситити слати зрелих оскоруша,
да ли сам то гладан ил' је само привид
да утолим жељу што ми моли душа.
Зајахати вранца затегнути узде,
мали да л' се бојиш, кô да неко пита,
још ме и сад буде та лепа сећања
мирис коњског зноја и топот копита.
Нису родне њиве нити виногради,
но је жеља пуста никад не засита,
ми који смо туђи у рођеној земљи
за амбаре пуне нико и не пита.
Из збирке Палатковање душе (2021)
