и дамар туче из сиве стене,
не бриши сузе нека се слију
да никне смиље за те и мене.
Расплети косе ти бајна вило
у слици мога детињства сето,
наслони на ме уморна бедра,
сећање наше нек нам је свето.
Разгрни жбуње, коприве суве
нека се зари са твога лица,
осунчај двери родне ти куће,
загрли светлост ноћнога свица.
Подигни с пода сломљене виле,
проветри дахом згариште душе,
разгрни жишке огњишту врелом
и не дај сећање да ти сруше.
Наздрави са мном и задњи гутљај,
одавно су нам букаре суве,
из грла бела заојкај снажно
нека те чују и бабе глуве.
Када се спустиш ка равном пољу
и љеђа кренеш светоме храму,
молитву читај док не замакнеш
Оченаш даје духовну храну.
Из збирке Палатковање душе (2021)
