облак бели мрси седе косе,
вирови се играју са ветром,
баладу ми љубави доносе.
Игру сенки летње сунце шара,
дамари ми посред чела туку,
ништа више не беше у хладу,
само нежно држах те за руку.
Од умора ништа ми не оста,
младост бујна тело ми савлада,
привијах те у наручје своје,
ал ти беше исувише млада.
Сувог грла покрај воде седим,
срце лупа из груди искаче
осетих те кроз дамаре своје,
и стегох те све јаче и јаче.
Остадосмо загрљени дуго,
тела наша љубав нам шапташе,
ал' се разум однекуда јави
и прекиде заљубљење наше.
(2016)
Из збирке Испод маховине (2020)
