звезде ми кроз прсте беже,
репатица траг остави
да ме сјајем за те веже.
Сам бауљам по пространству
и тек сила земље теже
не пусти ме да полетим
и она ме за те веже.
Покидаћу ланце стеге,
винути се у висину,
када схватиш да сам нестô
осетићеш сву празнину.
Пробуди ме када спознаш
да ми душа немир тражи,
не пуштај је да одлети
ако сањаш моје дражи.
Довољна је једна жишка
да у тамној ноћи сине,
да распири згасле ватре,
са небеса да ме скине.
(2016)
Из збирке Испод маховине (2020)
