слатка се вода са сланом стапа,
коноба ту је доље низ риву,
досаду гали пијесмом клапа.
Да, баш је тужна јесен уз море
кад се на брда облаци спусте
и палме саме као да плачу,
низ лишће клизе капљице густе.
Распукла смоква за сунцем тужи,
мирише смиље из мале баште,
нема ти љепше: срдела сланих,
и бокал вина 'нако на таште.
Из шкура вире рђави чавли
поспани мачак рибаре чека,
било би лијепо неђе крај ватре
мала кужина и врућа пека.
Шетачи ријетки низ мокре скале,
маслине зреле скоро се беру,
закликта галеб над пустом луком,
а ја те чекам доље на скверу.
Из збирке Палатковање душе (2021)
