оно што је била истина?
Неумивена, изборана,
смотуљак изгубљених снова.
Ма , ни пијана не бих причала о њој.
А кад би најзад отворила очи?
Била би она сад као подмукла
прелепа маћеха.
Помислих да сам ти још
нежна успомена.
Врт је то сада без цврчка,
смотуљак дроњака из ког
се и мирис цвећа повукао.
Не могу да поверујем да смо сада
двоје отуђених људи. Каква замка!
Да. Само у томе се можемо сложити.
Она је била игра и велика замка за играче.
Био је то добар меч. Ја ипак од те игре
никада не бих отишао.
Знам. Ти би се играо...И играо...
Све док је не би претворио у бедну стоперку.
Упозорава ме моје лудо срце да је узалуд
с тобом призивати разум.
Да. Узалуд се и она мазно свлачила.
Увек скидајући невино, стидно, део по део
баш као што то и чини само љубав.
Видим да сам трагао за патњом.
Толико година желео наш сусрет.
У новом све је ново.
(Из књиге поезије Пробуђене риме)