На знојна ми недра ветар с горе пири,
Мислим крв ће врела убити хладноћу;
Милујући жице тек стасалој лири
Умрећу загледан у људску самоћу.
Сакупићу речи просуте хартијом:
У стих уденути помен херојима,
И крв своју врелу даћу часу тијом —
Оном кад се душа с кантара узима.
У бунилу, ропцу — видећу све слике:
Љубљене ми жене, свога родног краја,
На морској пучини сабласне прилике;
Сопствено рођење негдашњега маја.
Митровдански растанак кога више боли:
Изгубљену младост, српску поезију?
На длану трагови Јонског мора соли
И тишина коју мртва тела крију.
8. новембар 2019
Из збирке Месечеве очи (2022)
