Десанки Максимовић
Не остављај ме саму
сред немузикалне светине,
могу ме повести путевима без вида
у најгушћу таму,
не остављај ме ту где за стих се не гине:
међу песницима без стида.
Не остављај ме без тајне:
у песми, у стрепњи, у било чему;
с њом знам само како шапућу траве,
како су нечије очи сјајне,
или како реч убија тугу голему
негде између сна и јаве.
Не остављај ми тишину,
јер о њу ћу се саплести на свом прагу,
у себи тражећи очи свих предака
и оправдање за ову празнину:
у којој не чујем песама слику драгу,
већ звона нејака.
Не тражи ми обећање
да умем и могу вечно да трајем за те,
још нико није и нећу ни ја,
али веруј ми, од тебе зависи моје постојање,
мој лик ће с тобом бројати сате,
у твом сјају он ће да сија.
Али кад на самом крају
за себе и друге потражим помиловање,
реци — то није слабост него велика снага,
свих који траже и оних који га дају,
јер спас је покајање —
с вером да дух нам је испод кућног прага.
9. јануар 2021.
Из збирке Месечеве очи (2022)
