Сјећање једно и ожиљак без суза,
Музе у хору и хармонична акапела,
Пожутјело лишће веселог октобра,
Ташмајдански парк и враголанка једна.
Усне су јој јагоде а коса црна и густа,
Дланови јој снажни а тако је њежна,
Природа јој подарила ритам веселог нереда
А очи јој блистају под окриљем сунца.
Тај немиран ритам, та немирна слобода,
Гризла нам је усне све до крви благе,
А вјетар је дизао лишће благо као рима.
И црвено небо и добро старо вино,
И невина срца и младости цвијет –
Блажена нам памет образе пекла.
