Ноћу не спавам од туге и пјесме,
Дању не бројим часове и минуте…
Тражим ријеч што бјежи ми кроз прсте,
Тражим ријеч у кругу од квадрата.
У ћошковима собе не могу да је нађем,
На плафону виси паук што нимало не помаже.
Тражим је, тражим је због наде и спаса,
А она се тачно, тачно прије снова јавља:
Рађа се,
Зове ме,
Не да ми даха,
Не да ми да спавам…
И тако са њом кроз поноћ ја лутам
Као мјесец страшни који ноћу влада.
Дан,
Ноћ,
Ријеч,
Све до јутра руменога…
Па је опет тражим
Опет због ње страдам,
Па је опет губим
И нечему се новом опет надам…
