I
Приморско јутро, ти и ја
У ноћи те бијелој сретох
Испод бора зеленога…
Тишина је владала као сан
А ти си мирно гледала талас пјенушав
Коса ти се повјетарацем вијорила
Као звјездана ноћ Ван Гога
А унуче бога Амора
Плело је пјесму златних плетеница
II
Бијела ноћ, ти и ја
Циганска нас пјесма пратила
Све до јутра руменога…
А хармоника ведро пјевала
За два ока плава испод трепавица
Што у ноћ бијелу су срела два ока зелена
Која личе на долине рајских пејзажа
И руже што беру музе у пролазу крај авлија
Па бацају са неба унуку бога Амора
III
Приморско јутро, бонаца, ти и ја
Црвено вино и влажна марамица
По образу ти се сливала суза бесрамница…
Цигана од јуче није било са друговима
И није свирала хармоника са трубама
Нас су пратиле сијенке два човјека
И бића су нам се у једно стопила
Ти си одлазећи рекла „збогом“,
Ја сам остао и помислио „каква жена – ај!“
