Ништа не мора доћи кад се мисли,
А мисли често бјеже у даљини,
Хватају се за ограде кад су буре јаке,
Плешу као балерине кад вјетар стишава се.
Кад се мисли да бура мора да предстоји,
Често се само повјетарац чује,
А кад повјетарац прође ноћни
Буре затим марширањем долазе.
Све пред собом оне носе,
Све пред собом оне ломе,
Па се човјек на њих навикне
И без камења у џеповима нигдје не иде.
Па се буре зимске опет смире
Да човјек у прољеће с цвијетом одахне,
Мирис свјежег пупољка да удахне
И за нове зиме поправи поломљене ограде.
