И опет се враћам некој старој пјесми,
Некој гнојавој рани из прошлости давне,
Кад безбрижна су била сазвежђа и звијезде,
Кад другови су носили пластичне пиштоље.
Испред солитера трчали смо знојави
Играли игрице не слутећи на грубе дане,
Често смо се по подрумима скривали
Док тражиле су нас старешине да идемо на спавање.
У здравоме духу класове смо крали,
Трешње са дрвећа несташно смо брали,
Два су била горе да се грања не поломе,
А петоро доље хватало је плодове.
Па смо тако до поноћи касне,
Нервирали комшије што викали су са терасе:
Кућама, кућама је ђецо вријеме,
А ми са зелене ливаде гледамо небеса и сиве солитере.
Ни мислили нисмо на године што долазе,
Како дани брзо лете, како зиме могу бити трајне,
По Никшићу хладном падале су пахуље бијеле
Онако симболично – за сурле недужне и невине.
Година прође, а за њом и многе друге,
Умјесто безазлених игри лопова и полицајаца,
Сада окрутна реалност пред очима нас гледа,
Планета земља се окренула наопачке,
Челични ланци бачени су на безбрижне улице.
