Скинули смо маске на раскршћа те ноћи,
Били смо голи од коже до капута,
Молио сам дуго до свитања сунца
А кроз маглену росу требао сам ићи.
Не кривим те жено ни за једну сцену,
Моји прсти не иду у правцу твога лица,
Само још жалим ту ноћ непребољену
И њинога јутра скандалозних трица.
Своју главу вучем по тим степама давним,
Шта сам требао а шта нисам смио рећи,
И алкохолом у овим ноћима безумним
Лијечим ране што отворио сам себи.
Н’о знам, знам ову пјесму давну,
Већ сјутра ћу у друге крајеве ићи,
Гдје ћу можда опет срести неку жену
Тако ватрено и весело усамљену.
