Пишем вам онако, али не из чисте досаде,
Већ јер ме брине сат који се ошамућен у круг окреће,
Као будала око стола или вртешка у парку
У зачараном циклусу он мрви вријеме непостојеће.
А тамо, на Петроварадинској тврђави, погледајте -
Оне казаљке безазлене од времена постају болесне.
Не могу да их гледам више како се свакодневно муче.
Молим вас, позовите неког да их поправе,
Заиста је тужно гледати их овако унакажене;
Тотално су пролупале, не знам шта им је;
Можда им се језик залијепио за зубе па не могу да изговоре,
Или можда не желе да чујемо праве истине
Које се крију иза завјеса ових лажи пуних неправде.
Небитно је, неважно је - постало свеједно је,
Само их поправите или их заједно са мном сломите,
Јер од њих ме нека лирика јури са којом се у круг вртим,
Лирика од које не могу да побјегнем.
