Уморан сам, уморан сам од лутања,
Од каравана старих сиједи ми коса млада,
Уморан сам, уморан од звукова копита,
На свакој сам станици све више равнодушан.
Има ли неђе неке куће дрвене,
Језера неког крај шумарка зеленог
По чијој води бијели лабуд крилима маше
Под шашавим зрацима мјесеца жутог?
Тамо бих, тамо бих мој Боже,
Спустио свој штап и тешку торбу с леђа,
Легао на обали и гледао у небеса,
Марио не бих за градове и државе.
Слушао бих повјетарац како се по ваздуху шеткура,
Грање како тресе мувајући се кроз дрвећа,
Тамо бих најзад, не марећи ни за шта
Спустио трепавице слушајући звук препелица.
