Једне ноћи сам је срео,
Младу и јединствену, као Фрида Кало,
И занесох се у обрву њену
Као буцкасти клинац у чоколаду.
Очи њене пратиле су ме
Као полиција преступнике,
А ја крао сам од надахнућа,
И ево, ухватише ме та два ока њена.
Ухватише ме голог!
Пендреке по мени засуше.
Рекоше: „врати све што си крао лопове,
А ја им рекох да немам ништа осим ријечи.”
Они ме затим у тамницу стрпаше,
И почеше да ме називају именима разним:
„Лопове, хуљо, бесрамниче и издајниче,
Врати све што си украо и пустићемо те!”
Ја им опет рекох да немам ништа осим ријечи,
И да их од никог нисам крао,
Да се оне саме рађају у мени
Кад гледам љепоту у очи као пупољак једва дозрео.
Они ме онда пред суд ставише,
Па рекоше: „овај човјек мора да се казни,
Он је крао, на дјелу га ухватисмо
И слободу му часни суде због тога одузесмо!”
Судија ме тада, стар човјек, сиједих власи,
Равно у очи погледа и запита:
„Сматраш ли себе кривим окривљени,
Јеси ли од икога ишта крао?”
Ја му рекох: „јесам, пречасни суде,
Од надахнућа ја сам крао,
Од љепоте, од пупољка прољећног,
Од младости, од живота зеленог!”
И наставих да пјевам,
Не марећи за своју казну!
