Са небеске стазе под трепавице моје само си склизнуо,
У очне зенице као пролећна ласта своје си гнездо свио,
И ниси стао са усељавањем свог бића у моје поре,
Сада те свуда има, у мојим синапсама,
У мојим одумрлим ћелијама.
Како се решити твоје ларве коју си свуда разасуо,
Под ноктима ми гмижу твоја шапутања,
Испод ребара рој лептира устрепталих пење се у душник,
И једва дишем, а за живот су ми потребни.
Клизи ми, клизи низ напукле усне, низ боре мрштилице,
Клизи низ пршљанове, кључну кост,
Сваки дамар ми уштини,
Притисни ми у јарости жилу куцавицу,
Нека се тромб у срце закуца.
И нек не остане од нутрине ништа,
За грабљивице слаба сам вајда, зар не?
Ал’ твоја сам, твоја сва,
Растресена у оптичке варке,
Да остала сам хладна и само своја,
А теби сам се на првом јутрењу у целости дала.
