Хеј!... шуми, веверице су увек двапут даље од места где их чујеш како глођу орахе. У сну, ми смо увек двапут млађи него на јави, као она бесловесна жена, што је дојећи ме, заспала и сањала да сиса своју матер. Пробудила се у страху јер је уснила да ће наш град Троја изгорети због детета рођеног оног дана, када кобиле буду изведене на пашу да их оплоди ветар. У то време наш град Троја још је био сав на бродовима. Са биковима победницима и кобилама отиснули смо се са Кипра музући све што сису има, али до Азије нисмо стигли. На путу нас је затекла маина и бродови су стајали у крду мршавих једара већ три седмице. А ми умесили помрчину па вечерај очима.
– Неко је нечист и грешан на бродовима – говорило се у Троји. И чим мати исприча сан, сви се сетише да су укротитељи једара тог дана извели наше кобиле на крме не би ли привукли ветрове из Грчке да их опашу и тако померили бродовље. Али, кобиле су узалуд прделе у једра. Тада се утврди да је један дечак, рођен тог дана, био свакако кривац што се не креће с места, то јест с воде, и грешник због којег је требало да према пророчанству изгори цео град. Уплашени од ватре већ ту на бродовима пуним балеге и куване земље, бацише Тројанци дете у воду, али бродови не кретоше. Тада се сетише да сам и ја рођен истог дана нешто касније. Дадоше ме једном морнару да ме гурне у море, али ме он, потплаћен сребрном потковицом, спусти крадом ноћу у чамац, укрца са мном и козу, веза је за крму и тако нас пусти пут обале и планине Иде.
Чим се ја скидох с брода, ветар дуну, а галије све од реда кретоше пут Азије, ка новој обали, а мене коза дојећи и мокрећи по мени, допреми до копна. Тамо ме дочекаше крда других коза и нађе једна скитница од оних што могу да зауставе браду да не расте, а живе бојећи за малу плату ускршња јаја и исликавају перје гускама. Скитница ме даде пастирима где ми наденуше име Париж Пастиревић Александар, и ја с њима одрастох и тако се извештих њиховом послу, да сам могао и шкорпионе напасати. Бацао сам камен колико ми глас досеже и био леп да су ме хтеле не само жене и богиње, него и козе, и тако остадох удовац најпре с једном козом. И никада не бих дознао одакле сам, да нисам једном крадом отерао наше животиње у Троју на борбу бикова и тамо случајно упознао своју породицу. Видео сам на обали два мраморника, два убога ћавола како зидају град силазећи у зној све дубље што се зид више дизао. Један од њих се звао Пебуш и био је стругало, и резао је и намештао камење, и зидаху на копну онако како је он желео. Други, Нептонуш, беше морски ђаво и заповедаше мору. И вађаше благо из мора, и зидаху како су хтели на води.
– То је тај град – помислих – што треба да изгори због мене. И тако подигоше Троју ни на копну ни на таласима, допола слану, отпола на печеном камену, и у њој се моја породица насели и увећа. Мој млађи брат рођен на копну добио је име Јелен и ово је прича о њему и истина о мени.
То је било овако. Отац је имао самострел који подбацује, али га није мењао, јер је струна имала леп и дуготрајан звук. Уместо да нишани изнад животиње, он би обично пуштао да му рука мало јаче тргне при одапињању, и тако би доводио стрелу право у циљ, јелен би био већ погођен, а самострел је још увек звонио пријатним гласом, који је испуњавао шуму тако да се надалеко могло рећи:
– Чујеш? Приамуж је опет гладан. Он лови! Прозвиште Приамужевић, мој брат је добио по оцу, вештом са коњима и „при аму". Име Јелен, мом брату наденула је мати у знак кајања. Она је тврдила да је у тренутку када је мој брат зачет кушала јелењег меса и то меса јелена којег је отац устрелио на несрећан и недостојан начин. Читаву драгу ноћ он је јурио за дивљачи и није ни уха уловио. Самострел је већ почео сам од себе да бруји на ноћној влази и да растерује дивљач, када је отац спазио јелена по којем је мој брат добио име, али животиња је била далеко и није ју могао домашити. Онда ју је Приамуж прекрстио и покушао да молитвом веже за место и тако је принуди да буде устрељена. Гледао ју је и говорио:
– Отац мој и мати моја оставили су ме, а зима и у ушима. Болује тело, близу је старост, наоколо невоље; послови притежу, рад мој ником не треба, пријатељи изневерише, црква је без пастира. Скиде се све лепо, обнажи зло. Пловимо по мраку, нигде се пристан не види. Да ли не весламо у месту? Оковратници жуље, мада стигосмо до чакшира раскопчавајући се. Христос је заспао. Шта ће још бити? Од зала једино избављење је смрт. Но, и тамошње ме плаши, ако је судити по овдашњем... Јелен је на те речи пришао и чекао ухваћен у замку молитве, ко тело у душу, и отац га је устрелио. После вечере родитељи су легли у сирову јеленску кожу, још топлу, и у њој зачели мог брата, а мајка му је у знак кајања наденула име Јелен. Чим је одрастао показало се да неће бити леп, семењив и јак као ја.
Још у детињству змије су му олизале очи и уши, и он је отада остао нездрав. Имао је свету болест, постао је видовит и сви су говорили да ће прорицати будућност. Говорио је неким чудним језиком пуним поштапалица, као преко шљивине коштице, и то је изгледало као кад птице ходају. Али, када би онако јадан и длаком опасан, увек удављен у рачијој светлости заосталој од јуче, случајно стао уз прозор или на врата, одједном би као птица, кад сине сунце, запевао дубоким меким гласом који је летео лако у сусрет сутрашњици као пас пуштен с ланца. Када су видели да је очи засадио светим лаврама и да види дрвеће с врховима у сутрашњем дану, родитељи су га дали монасима на старање. Чим се појавио у манастиру, показали су му те мазгове, његове нове учитеље. Један је увек ћутао а други стално брбљао као да нису исту врсту меса носили за зубима. Били су кажњени због узвраћене нетрпељивости и мржње. Седели су у заједничкој ћелији чудно суочени, узајамно подмећући један другом по колено као седиште и молили се укрстивши руке, тако да су имали два лева и два десна длана склопљена унакрст у молитви. О врату је сваки од њих имао обешен камен, који су обично носили љубавници и њиме се дозивали. Тај камен био је шупаљ и када би се брзо обртао на узици, сасвим тихо је зврјао, али се то могло чути веома далеко. Тако су се дозивали како би увек знали где се који налази, јер су живели у страху да један другоме не учини што нажао у време док се узајамно не држе на оку.
Јелену су одмах рекли две ствари: Прво. У сну, човек је увек двапут млађи него на јави, али су наша сећања и наше сузе и на јави двапут старији од нас. Његова чула – нагваждали су даље они – само су провучена кроз његово тело и не завршавају се у њему, него једно од њих, блатњаво и црно, излази из земље и пуже из прошлости ка сутрашњици и Сунцу, као биљка, а друго силази из светлости чисто и прозрачно на земљу, и надгледа прошлост. Једно грокће и рже на успону и у напору, а друго силази у највећој тишини, што је знак да савршено обавља свој посао без напора и шума. Циљ је онога које се пење да се очисти, онога које силази, да се не укаља. Јелен Приамужевић је на месту где се његова чула везују на свом путу у осмицу. Друго. Ако хоће да обезбеди своје врлине, он ће морати да обузда своју жеђ. Наиме, ти магарци су му открили да је његов проблем у томе, што после доласка у манастир неће смети да утоли жеђ обичном водом, него само водом са једне одређене реке. Та вода, показали су му они, тече недалеко од планине Иде и на њу се скупља жедна зверад предвече на појило. Али, како је вода горка, сва зверад, питома и дивља, стоји по обалама и чека док не наиђе Инорог да пије. Када он дође и сагне се над воду да пије, а његов рог додирне таласе, вода се замути и престане бити горка докле год је рог у њој. Тада све животиње, па и мој брат Јелен Приамужевић, могу да пију све докле Инорог не угаси жеђ и не подигне главу. Чим рог из воде изиђе, она остаје опет горка као и раније. У том кратком часу, док једино можеш да се напијеш, твој је задатак наговарали су монаси мог брата - да се од тога уздржиш. Ево због чега. Док Инорог пије и његов рог мути воду, његове очи је мало даље одатле бистре, и у том тренутку и на таквом месту, док је вода и бистра и слатка за пиће, можеш, ако ниси и сам заузет гашењем жећи, да видиш кроз своју смрт будућност чисто и јасно као на длану. При том мораш пазити на лик који ће ти се на дну реке указати таквом приликом. Догађаји, које будеш видео, добиће смисао тек од тог лика. Ако буде мушки, онда ће се виђено и проречено односити на простор који је порастао у знаку Сунца, Истока и јутра, а ако буде женски лик у води, догађаји које си прорекао односиће се на простор у знаку Запада, ноћи и Месеца. Укратко, ако видиш да гори град, а под њим на дну воде спазиш женско лице, знај да је град на Западу. И обратно. – На крају – довршили су ови празнослови причу одвешћемо те да видиш коње, како би знао на шта личи Инорог. То је дуг пут и на њега ћемо те повести када схватиш све остало. Тако је мој брат почео да учи. То је трајало дуго и најтеже је од свега било научити се на жеђ, а не умрети.
Када су мислили да је све најзад припремљено, монаси су се спремили. У колут сира заболи су љуту паприку, сир залили воском, исплели од траве прстење и кренули. Пловили су као два уплашена јунца с мајмуном дуж азијске обале све до царскога града, спавајући на броду у „рисјем кругу" оцртаном око њих и с крстићима под језиком, мислећи да су тако безбедни. Одбијали су да једу рибу пошто су сматрали да се она сме јести само у месецима који имају кичму (глас р) у имену. Када су се искрцали, сав новац су дали првој скитници која их је преварила да ће им открити тајну где у Цариграду има закопаног блага. Када је примио кесу, овај им је шапнуо: „Под сваком петом земље има блага!" и изгубио се. Тако су посао морали обавити брзо и одмах се вратити.
Отишли су на главни трг и Јелену Приамужевићу показали четири бронзана коња изливена у време Александра Великог. Мећу њима Јелен је одмах препознао Инорога, само што на његовом челу овде није било никаквих израслина. Тада су му монаси рекли:
– Погледаје добро коње. Они сада мирују. Али, кад год се коњи покрену, пропада једна царевина...
***
Када су се вратили, одвели су брата на обалу реке и оставили га да ослушкује, да њуши као зверка у хору с другим животињама злочесту и мутну воду мећу морима, што није за пиће; да вреба Инорога и савлађује своју жеђ. И тако су залогаји у његовом грлу полако почели да сахрањују јелена у њему. Али човек никада не зна када ће доћи анђео и тако мој брат није могао знати када ће доћи Инорог.
Много пута је долазио, а мој брат није могао одолети жеђи или сну, или није погодио час када Инорог воду избистри очима и тако дуго није успео да прогледа кроз своју болест у будућност. Али, једном му је пошло за руком све, и тада се пред њиме, тим залудником и кукавицом, отворило и пукло у недоглед безброј бесмислица које је видео тако јасно, да су га испуниле свег, као оне људе, који су пуни смеха. Он је гледао све даље и даље кроз дане који навиру као таласи и непрекидно нам говорио шта види. А видео је своју суботњу браду пораслу пре времена у недељу, тако да није могао да је дохвати и очешља. Отворила су му се копна и будуће растиње зашумело му је у ушима и укус камења у устима му је прокључао. Бројећи сунчане године, видео је он како се огњена јабука Евжина и Адамља сели у наш град Троју. И видео је мене, свог брата Парижа Пастиревића Александра, како забијам чобански штап у шешир, како презувам чарапе и идем у Спарту да прстом умоченим у вино испишем љубавну понуду на столу једној лепој и туђој жени по имену Јелена. И видео је затим како ћу ту жену украсти као овцу и однети у наш град Троју, и како ће од тога Троја прихватити огњену јабуку и сагорети до темеља...
И видео је и даље, све дубље, мој брат Јелен Приамужевић, кроз време свакакве трице и кучине, и није могао да се заустави тонући кроз своје очи у време када тих очију неће бити, као кад се чарапа изврће. Од палми је научио да је стајање најболније, али је стајао и даље на прозору између својих ушију и гледао у будућност, и видео крсташе у Цариграду 1204. како товаре четири дебела коња на венецијанске галије, видео је уплашене Палеологе и Словене обувене у блато како забадају копља у цариградске вратнице и како пропада још једна царевина. И видео је како се Рим сели у Цариград и видео је Рим у Москви и брод Индикоплова Козме и Колумбов брод на обалама Новога света, видео је Турке под Бечом и Наполеона у зими, и Гале у Белорусији пуне коњског меса...
И видео је мој јуродиви брат Јелен Приамужевић, са тројанских бедема црвене снегова једнога октобра у Русији, и видео VŠ2- Kpe§ и четворицу на Јалти и Стаљина 1948, и, престрашен, раздирући магле својих грехова, видео Јерусалим и плача зид и Арапе и нафту како тече опет на исток, и Англосаксонце на Месецу у васељени где су совјетски Руси, и ко зна шта још и докле је видео црпећи кладенце својих пророчких очију. А на дну, видео је бачен примерак италијанског дневника Sogpege bela zega, од 21. марта 1975. године, и читао самоме себи дувајући у врат оно што је било написано у тим новинама: „Један од четири чувена бронзана коња, који вековима красе прочеље Базилике светога Марка у Венецији, уклоњен је прекјуче са свог постоља јер га је напао рак бронзе. Пуна двадесет три века ови су коњи одолевали успешно налетима ветрова с мора и кишама, али се нису могли отети погубном утицају затрованога ваздуха нашег доба. И тако коњи плаћају високу цену коју човечанство и иначе плаћа за свој технички напредак, јер разорне честице су опасно оштетиле хиљадугодишње тело ових лепих споменика. Уклањање једног од коња са прочеља Базилике светога Марка, подсетило је многе Венецијанце на стару изреку: „Када се коњи светога Марка покрену, пропада једна од две царевине. Која ће то бити овога пута?"... Да би одговорио на то питање, мом брату је остало још једино да распозна је ли у води женски или мушки лик одражен. Хоће ли пропасти Запад или Исток?
И тамо, где су очи Инорога разбистриле таласе, спазио је на дну воде тебе, што читаш ове редове и мислиш у својој скамији или наслоњачи да си у безбедности и изван игре. Тада је од свих тих смицалица и трабуњања мени дојадило, и ја сам забо чобански штап у шешир и презувши чарапе, отишао у Спарту да прстом умоченим у вино испишем на столу љубавну понуду оној лепој жени Јелени Василеуси. Нек виђено једном већ почне!
