Јер не бирам ја птице које ће на њих слетати и своје кобне гласнике
Моји преци можда већ шаљу на њине незнане врхове
И моја сећања постају од мене старија
Тону у прошлост и власти да их задржим немам. У свећњаку што носим
Векови се гасе од лепршања страха из мојег срца
Постајем пехар и у њему јелен се тучани
Поново дави при сваком доливању крви
Или ко леут звоним од непознатих двора теђак и глух од убаченог сребра
И умрли предак се покреће у мени у послатом кроз времена ропцу.
О, древна Госпо страха, што плачеш сузама пуним прохујалих пролећа,
Јесу ли твоји ови ужаси, ужаси једре и нестале женке
Што се блистају положени у мене као бисер у шкољку крви,
Те се отварам под нечијим суровим погледом старијим од сопствених очију?
