Затворен у своје ја као у тамницу
Нисам видео лето, годишња доба
Прелажаху преко прозора, тек опомена,
А пасје верно ћутање ме чекало.
Био сам слеп, глув, у зимском сну.
А дан је долазио, још додир испод пода,
Та ничија земља срца спавала је преда мном,
Док време ћутке пролази између зида и зида:
Други дан умирања да увећа наше болове.
Био сам слеп, у зимском сну, сам са својом светлошћу.
Као црв у месу што остаје затворен
На супротној страни сунца, у огледалу,
Сачекаћу, можда, то дуго жељено разбијање,
У коме се слике распадају, пламен почиње да дрхти.
Био сам глув, у зимском сну, сам са својим звуком.
Јер никада нисам имао довољно снаге
Да се рукама ухватим за решетке тога сна
И посматрам како се преда мном раствара
Шума дана, море како почиње.
Био сам слеп, глув, у зимском сну.
2
Мислим да је већ касно да се окренем,
Сиђем, или се успнем уз исте степенице
Где моја провидна крв диже се ил
Спушта. То тихо трајање
Као спора река односи моје обале.
Ако се будућност налази у чекању,
Остаће непозната, смисао
Никада откривен, свако веровање
Тајна нашем оку. То тихо трајање
Као спори црв нагриза моје стабло.
И грчи се црв у средишту јабуке,
У непокретно месо око себе, док ветар
Не покрене јабуку, река не однесе стабло,
И крв се појави. То тихо трајање
Као стара рана исцрпљује моју крв.
Крв постаје крв, у месу пут пробијен,
Сунце рођено ветром, велика глад неба,
Улази у јабуку, покреће ветар.
Ипак, касно је. То тихо трајање
Нагриза моје стабло, исцрпљује моју крв.
3
Нека куца под нашим прстима одроњено
Срце као земља као јабука,
Нећемо увек настањивати тај исти жути предео,
Ту исту реку још једном гледаћемо
Страх наш у жељу кад буде претворен.
Ту исту реку гледаћемо још једном
Са пусте обале, пре но што шуме
Покажу своје путеве, и сухо сунце зађе,
Свако са својом јабуком.
Страх наш у жељу кад буде претворен.
Ветар се диже, треба покушати да се живи,
Иако мртви, мораћемо још једном
Научити да дишемо, навићи сухе гране,
На једно друго сунце, крај песка и песка.
Страх наш у жељу кад буде претворен.
Ту тамнија но гримиз вода бива,
Пустиње процвале ко руже, пустиње убиће,
Друга обало приђи, да будемо на другој обали.
Тај исти жути предео нећемо увек настањивати.
Страх наш у жељу кад буде претворен.
